Prevedi - Translate

УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

ПАРНА МАШИНА НАПРАВЉЕНА 1928. ТРИ ГОДИНЕ НАКОН РОЂЕЊА НАШЕГ ОЦА МИХАЈЛА

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

Тзв. ПРУГА 47. УПОРЕДНИКА

Бордо - Загреб - Београд- Пожаревац - Кучево.....Одеса... Мирослав Лукић пре 6 година A зашто су сви заборавили на железничку пругу Београд - Пожаревац - Мајданпек - Бор - Зајечар? На неким деловима је ова пруга тзв. 47. упоредника - Бордо - Београд - Одеса - обрасла травуљином, толико запуштена да ће је прогутати континентална прашума и небрига. Док је било злата, и теретни и путнички возови су редовно саобраћали. Радио је и шинобус. Обичном народу је много значило то што је радила та пруга. Када ће, осим ретких теретних кинеских возова, да проради и једна композиција макар са два вагона, као на дивљем западу? Нема никаквог оправдања и изговора, да се ова пруга и даље запушта и препушта нестајању. Када? Не може та пруга само да ради кад се извлачи из тих крајева злато, бакар, волфрам, дрво, песак, камен и друго, зар не? Коментар уз чланак Отворена обновљена пруга на Коридору 10 - Политика, Уторак, 25.04.2017. у 12:32 М. Момчиловић

ОНИ ДРУГИ...Сазвежђе ЗАВЕТИНА

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА

Реченица која припада многим писцима

Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљаваКарлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

субота, 1. септембар 2012.

Udba je pobila elitu u emigraciji / Ivana Cvetković



 Istraživač Radovan Kalabić o operacijama Tajne policije  _______________________________________________________________

Udba je pobila elitu u emigraciji

Dragica Milošević se vraćala kući zorom posle naporne smene u restoranu „Miomirs serbijan klab“ u Čikagu. Priželjkivala je da što pre izuje sandale posle višečasovnog stajanja i planirala da po podne ode po devetogodišnju ćerkicu Ivanku, koja je to veče trebalo da prespava kod drugarice. Ušla je u kuću i samo nekoliko sekundi kasnije Vest nort avenijom odjeknuo je krik, a zatim i neutešni lelek. Na podu su ležala izmasakrirana tela njene ćerke i nevenčanog muža Dragiše Kašikovića.
- Telo muškarca starog 45 godina izbodeno je ravno 64 puta. Čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani. Lobanja razbijena udarcima teškog čekića. Na dva-tri koraka dalje nepomično je ležalo telo devetogodišnje devojčice. Zatečena u spavaćici, očigledno tek probuđena, ona je zadobila 54 smrtonosna uboda. Oči su joj bile rasečene - piše Radovan Kalabić u knjizi „Srpska emigracija“ čijim su se podacima, bez navođenja, poslužili zaposleni u Ministarstvu za dijasporu Srbije kada su od BIA zatražili podatke o umešanosti Udbe u ubistva 12 političkih emigranata.

Prepoznala krvnika

Ubice su za sobom ostavile zidove pa čak i tavanicu isprskane krvlju, sobu u neredu i slupanu pisaću mašinu u jednom od ćoškova.
Kako Kalabić ističe za „Blic“, ubice urednika čikaškog lista „Sloboda“ i publiciste Dragiše Kašikovića i devetogodišnje Ivanke Milošević nikada nisu privedeni pravdi iako je sasvim sigurno da se iza monstruoznog ubistva nalazila jugoslovenska tajna policija iz vremena Josipa Broza. On veruje da je jedan od aktera ovog slučaja izvesni Bogoje Panajotović, koji se izdavao za političkog emigranta i tako stupio u kontakt sa Kašikovićem.
- Malu Ivanku su monstruozno ubili jer je prepoznala ubice, što samo govori o tome da su Kašikovića likvidirali ljudi iz njegovog okruženja - rekao je Kalabić objašnjavajući da je oko ponoći devojčica zvala Kašikovića da dođe po nju i vrati je kući, jer joj se nije ostajalo na rođendanu kod drugarice.
Tokom istraživačkog rada, Kalabić je došao do podataka da su žrtve Udbe po pravilu birane među najuglednijim i najobrazovanijim srpskim emigrantima, a da su ubice ostavljale svoj karakterističan potpis posle ubistva.
- Prvi na listi za odstrel našli su se urednici listova i časopisa, pisci antikomunističkih pamfleta ili ugledni poslovni ljudi - kaže Kalabić ističući da tajnim agentima nisu bile interesantne kafanske patriote koje su eventualno vrbovali da za njih špijuniraju.
Žrtve su, kako piše u knjizi, ubice obično sačekivale u stanu, noću, kada su dolazile same, dok je za ubijanje korišćeno isključivo hladno oružje, jer je bilo važno da se „telo žrtve unakazi i izmrcvari“.
Kalabić pretpostavlja da je Udba zvanične tajne agente prestala da koristi nakon slučaja ekstremnog levičara Vlade Dapčevića, kojeg su agenti tajne policije u saradnji sa rumunskom tajnom službom Sekuritateom oteli u Bukureštu. Tom prilikom ubijena su dvojica Dapčevićevih pratilaca. Policija je tada objavila da je Dapčević uhapšen u Jugoslaviji nakon vršenja terorističkih akata.

„Ubica“ odustao

- Dapčević je zatim pušten i vratio se u Brisel gde je živeo sa suprugom Mišlin, inače sestrom belgijskog ministra pravde. Tada Udba šalje agenta Slobodana Mitrića da ga ubije u Briselu - kaže Kalabić ističući da je Mitrić nakon poznanstva sa Dapčevićem odbio da izvrši zadatak.
- Od tog momenta Udba na zadatke šalje kriminalce koji nemaju nikakvu savest. Kriminalci su kazne opraštali, a za uzvrat tražili izvršavanje patriotskih poslova, što je bilo idealna zavesa za državni terorizam - smatra Kalabić ističući da je država za posebne usluge kriminalcima omogućila otvaranje restorana, butika, čak i poslastičarnica. On ističe da su ubistva političkih neistomišljenika u inostranstvu prestala dolaskom Slobodana Miloševića na vlast.
Nakon Kašikovićevog ubistva u junu 1977. godine, započela je serija likvidacija srpskih emigranata u Americi. Iste godine u gradu Geru, država Indijana, ubijen je Bogdan Mamula, dok je godinu dana kasnije u državi Mičigen ubijen Borislav Vasiljević, vlasnik srpskog radija „Čas“. U Čikagu je 1986. nađen mrtav Borivoje Manić čiji su delovi tela bili razbacani po gepeku automobila.
Urednik lista „Iskra“ Ratko Obradović ubijen je 1969. u svom stanu u Minhenu, a iste godine likvidiran je Sava Čubrilović u Švedskoj, pet godina kasnije telo Jakova Ljotića (brat Dimitrija Ljotića) nađeno je u kadi punoj vode u stanu u Minhenu. U Briselu je 1975. ubijen Bora Blagojević, pripadnik pokreta Draže Mihailovića, dok je iste godine u svom stanu ubijen sedamdesetpetogodišnji Petar Valić, urednik novina „Vaskrs Srbije“. Na listi ubijenih emigranata nalazi se i predsednik Srpske narodne odbrane za zapadnu Nemačku Dušan Sedlar koga su udbaši likvidirali dok je u Diseldorfu odlazio do kioska da uplati loto.
Ivana Cvetković 
Izvor : BLIC, 17. VI   2005 /


Нема коментара:

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"
БЕЛАТУКАДРУЗ