УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Тематски број часописа посвећен опусу "Уметност махагонија" Белатукадруза (алиас М.Лукића)

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

недеља, 11. јануар 2015.

„Бродолом“?

Како је настала књига „Бродолом“?
Морам да признам, сасвим случајно, ако се у животу ишта дешава случајно. А највеће чудо је било да се о највећој речној несрећи на Балкану, можда и у свету, никада пре мене није писало, иако је од тада прошло више од шездесет година. Трагедија српског Титаника која се у центру Београда догодила 9. септембра 1952. године, била је и превише инспиративна да бих могао да је занемарим, а прве информације о њој сам пронашао на надгробним споменицима, на Земунском и Новом гробљу. Међутим, прави изазов је настао касније, тек када сам схватио да ову несрећу више нико не памти, па чак ни они који су тада живели у престоници Југославије.
 Оживели сте једну причу која је пала у заборав, да ли сте дошли до сазнања зашто је само мали број људи знао за ту несрећу?
003 1 1 324x487 Влада Арсић открива тајне српског Титаника
Влада Арсић (Фото: Приватна архива)

Трагедија је била толико велика да није могла да се прећути, али је заиста све учињено да се брзо заборави. Није било телевизије и интернета, радијске вести су биле штуре и спорадичне, постојала су само два дневна листа… И управо су они дали највећи допринос колективном забораву. Иако су новинари данима извештавали о детаљима несреће, вест о томе се никада није нашла на насловним странама тадашње Политике и Борбе, све време је гурана на унутрашње стране, као да се неко трудио да привуче што мање публицитета. Уосталом, сам податак да је све време прећуткивана, да место несреће никада није обележено и да је прва годишњица обележена тек педесет година касније, када су се сами преживели путници организовали и положили цвеће на месту потонућа, довољно говори. У међувремену, време је учинило своје, штошта се заборавило и све до појаве ове књиге сећања су потпуно замрла.
 Књига је заснована на истинитом догађају, како сте дошли на идеју да кроз њу провучете љубав двоје младих, која представља фикцију?
Када чујете или прочитате о некој несрећи, обично се све сведе на број жртава и уопштене информације. Колико год да сте погођени трагедијом, те људе не познајете, не знате ништа о њима, па вас и њихова судбинa не може да погоди у знатној мери. Међутим, када се међу страдалима нађу и они који су вам блиски, људи које сте познавали или с којима сте се дружили, сам доживљај је другачији. Радња која претходи несрећи и која се потом наставља јесте фикција, али је драма главног јунака стварна, нешто што се заиста догодило једном од путника. Све до изласка Бродолома, овај човек је био само бројка, статистички податак, једно од имена на подужем списку страдалих. У роману, међутим, он добија и људска обличја, представљен је његов живот и све оне жеље, наде и снови који није стигао да оствари. Наравно, како је у средишту свачијег живота љубав, није чудно што се и штиво о овој трагедији напослетку претвара у љубавни роман.
Интересантно је да је брод имао два дела, једна врата су се отварала  из унутра, друга са споља, једна врата успела су да се отворе друга нису. Да ли је приликом постављања врата случајно дошло до таквог распореда или нечијом грешком?
Реч је о просторијама у потпалубљу, два путничка салона у које су путници сконили пред градом и јаким пљуском. Управо се тај детаљ, смер улазних врата, показао и као најкобнији у целој причи. Салон чија су се врата отварала на споља био је блокиран, притисак воде је затворио врата и из њега нико није изашао жив. Путници у другом салону имали су више среће.
 За колико минута је потонуо брод?
Након превртања потонуо је за мање од три минута. Пронађен је на дубини од 14 метара у положају као да плови, практично без икаквих оштећења. Након извлачења, сушења и уградње додатних стабилизатора, наставио је пловидбу под другим именим. Почетком седамдесетих година прошлог века повучен је из саобраћаја, рециклиран је и данас од њега нема ни трага.
 Ко се налазио на броду, млади, стари, деца? Зна ли се тачан број жртава?
Пронађено је 126 утопљеника, али верујем да то није био и коначан број жртава. Лешеви су проналажени и данима касније, код Панчевачког моста, надомак Винче, па и Ритопека, вероватно да је било и оних који никада нису пронађени. Иначе, брод Ниш је био део градског јавног саобраћаја, превозио је ђаке, студенте и раднике, читаве породице. С тога и не чуди што се на њему затекло и много деце.
Brodolom Arsic 316x487 Влада Арсић открива тајне српског Титаника
Насловна страна књиге( Фото: Лагуна)
 На промоцији сте говорили о још неким занимљивим догађајима и истинитим причама, хоћете да их поделите са нашим читаоцима?
Београд је један од најстаријих градова Европе и није чудно што има дугу историју. Нажалост, његова повесница је махом хроника ратова, разарања, паљења и свакојаких људских несрећа. Готово да нема квадратног метра у ужем градском језгру које није посејано костима или места на коме неко није страдао. Ко би могао данас да претпостави да је читав блок зграда на подручју некадашње Варош капије, омеђен Обилићевим и Косанчићевим венцем подигнут на некадашњем кужном гробљу? Да се и данас може лоцирати место између палате Албаније и ресторана Душанов град где су набијени на колац ђакон Авакум и игуман манастира Стијеник Пајсије? Или, рецимо, да посмртни остаци већине некадашњих Београђана и данас почива у Ташмајданском парку иако се верује да су одавно пренети на Ново гробље? Наравно, све ово је само делић давно прохујалих времена, али и прави Елдорадо за неке нове теме и неке нове књиге.
 Да ли спремате нови роман? Можете ли нам открити тему?
Стављена је тачка на Ноћ архангела, књигу која би требала да изађе из штампе током ове године. Реч је о историјском трилеру који прати најзанимљивије, често и најкобније тренутке у животу чланова владајућих династија модерне Србије. Упркос фикцији саме радње, књига обилује историјским пикантеријама потпуно непознатих широј јавности. У средишту приче је судбина потомака Николе Новаковића, Карађорђевог убице, усуд злочинца, али и свих оних који су покушали да тргују овим злоделом, без обзира на то каква им је улога била у оном што се на дан летњег Арханђела Гаврила, 1817. године, догодило у Радовањском лугу. Надам се да ће ово штиво привући велику пажњу читалачке публике, нарочито љубитеља историјских драма.
Извор: Правда/ Марија Гојковић

Нема коментара: