УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Тематски број часописа посвећен опусу "Уметност махагонија" Белатукадруза (алиас М.Лукића)

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

среда, 19. јануар 2011.

ДОШЉАЦИ С КРИЛИМА АНЂЕЛА

Пек у Горњем току



ТРООКИ ПЕСНИК, АПОСТОЛ РЕЧИ
РАДЕ ТОМИЋ




1.

У име поезије награда Раде Томић указује по/част поезију и песнику. Награда брани од заборава колико песника толико и нас враћа поезији која је у основи сваког стварања, јер свако стварање духа је у основи поетско. Отуда песма постоји од памтивека. Мада песник, Павловић, каже да српска песма постоји од пре памтивека. Дакако, то је она песма, усмена. Јер поезија је у свему што човек чини, она је, по Хазлиту, она честица која постоји у човеку која шири,разређује, прочишћава и уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери. Јер, Поезија је ткиво од којег јенаш живот створен. Остатак је заборав сушти мртво слово, јер све што вреди запамтити у животу је његова поезија. А поезија памти и чува. У усменој поезји је сачувана прошлост из које нас призивају преци и чији се одјеци находе у језику наше поезије. И наших живота.
Свако помињање песника је призивање његове
поезије, поезије која говори универзалним језиком људског трајања и земаљске судбине. Судбина је удесила да и ја и песник чијим ће се именом – одличјем, од сада моје песништво дичити имамо сличне животне путеве. Трновите. Физичко и метафизичко се судбински укрстило и трајно повезало. Песмом. И сам сам, као и песник Раде Томић, био човек селица. Живео у путној торби, радни век сам провео изван центара и цивилизацијских насеобина. Радио сам на градњи путева, по забитима, увек на другом месту, диљем земног шара. Од Ђердапа, Таре, Босне, Косова, кучајских планина,...до Африке одвијао се мој пустоловни животок. О томе су остале књиге о теренском животу и раду. У тим песничким збиркама, својeврсним романима у стиху, са преко стотину ликова у црнословним стиховима аутентично се очитује судбина теренаца. Кроз њихове судбине преламају се судбине печалбарске и сеобарске, гастарбајтерске и избегличке, од библијских до наших дана. Дискурс униве-рзалне наративности карактерише ове књиге које повезују библијска и данашња времена.Јер, посредно или непосредно сви смо ми, на неки начин, сеобари. И песник Раденко Раде Томић је искусио судбину теренца, од родне Папратне виа Зајечар, Косова (Гњилане, Призрен, Приштина...) до банатских имања, барака и штала, а цело насеље се, пише, звало Бесни Фок. Име је осликавало амбијент у којем се будући песник обрео зарад хлеба насушног. Водио је дневник, писао аутобиографију. „У то време ја сам желео да о свему помало оставим траг. Записује: Школу сам завршио 1951. Било ми је 17 година. Мада тада нисам ни слутио да ћу касније наставити да пишем песме, ево, указује ми се занимљив податак. За матурски рад из српског имали смо ову тему: Песма нас је одржала, њојзи хвала. Данас могу да кажем: то се са мном одиста збило, али ће ме неке песме дотући.
Томић пише како му се поткрај 1958. први пут у животу осмехнула срећа. (Имао је тада 24. године.) Тих дана, пише, лист „Зрењанин“ расписује конкурс за новинара сарадника. Конкуришем и приме ме. Срећа га је преселила у Нови Сад да уређује Билтен Покрајинског комитета. Из њега тада еруптира песник. ДоЧекао свој час. Пева. Записује: Ја себи нисам задавао никакве теме. Писао сам бих онда када за то осетим потребу. 1966. прима за прву збирку песама Бранкову награду. Дослије покреће часопис Поезија 1968 први те врсте у земљи. Довољно је само видети списак аутора прва и једина три броја.Основа. Тројство. Био је центар изван круга. Другачији. Био Испред. И платио цену непристајања.
Али , зашто су песници из та три броја ћутали над земном судбом Радета Томића? Зашто ћуте и сада? После толико година.
Tомић 1967. записује ове вапај стихове:

ВИЧЕМ И ПРОТИВИМ СЕ
МОРА ДА ЈЕ ГОЛЕМ ЈАД МОЈ

Је ли одговор у песми? У стиховима из песме
Пред лицем света

Ево ме пред лицем света
Држим своје главње ко у причи
Ово је време време глади
Моја љубав на уморне коње личи

1967. /За звуком, 45)

„Стихови који су сада далеко од мене, али оно што су кретањем привлачили у жижу песме – још траје. Било је тренутака у мом животу које нисам умео да објасним. Биле су то моје патње. Данима и данима био сам ван свега, ношен и у сну и на јави истом водом. Тих дана исписивао сам и самом себи неразумљиве стихове (богзна откуда су долазили). „
Уњеговој аутобиографији два фрагмента казују о профетској снази виђења, о моћи песниковог сагледавања живота на овим просторима. То су речи из 1962. које су и данас, не актуелне, него нам указују оно што је видовитом, песничком, оку било већ знано: Он пише: „Вратимо се Папратни. Замишљен над пуно чим, питао сам се : зашто је наш човек немоћан, зашто је у њему утамањен човек. Од свега што је у њима остало људско то је непрестано запомагање. Ти сломљени људи (чиме? ваљда вечитим осећањем беспомоћности) једино мисле на хлеб и ништа друго...
...Папратна полако силази у град, у фабрике. Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једне страшне очи. Не за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак . Све њих нешто вуче горе у брда...“
У овој синтагми страшне очи је семенка велике теме о удесу српског сељака и села. Виделе су те страшне, уплашене, очи већ тада обећану „срећну будућност“. Пуста села, глухоту и безнађе, зарасле стазе и богазе, аветну тишину и судбинску метафизику. Да све јесте да не би било, или је људском уму дато до све/т види из свог кратковеког бивства. Да само у песми може да опстане, оно што је по, људском поимању, постојало. Раде, песник, Томић је у својој Аутобиографији и Дневнику оставио драгоцене речи у којима се очитује судбина овог поднебља. Стихом његовим казано оставио „тајну формулу бачену у таласе“.


2.

Свуда где је био Раде Томић је био дошљак. Као и потписник ових редова. Био писац са лошом адресом. Лоша адреса је жиг писца дошљака. Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује...избори. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу.
Писац који живи и ствара у провинцији је осуђен на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина, своје место, прихвати. А, и Награде... Премда је за песника највећа награда када му се догоди Песма. Напосе, српску књижевност су, махом, створили писци дошљаци. Феномен дошљаштва у српској књижевности још није литераторно обрађен. Као да се и писци дошљаци клоне те теме. Писао је о томе Милутун Ускоковић, о „ дра-матичним сударима личности са градском средином, кроз унутрашња стања, свог јунака, дошљака“.
Три дошље из југо-истока Србије Раде Томић, Гордана Тодоровић, Бранко Миљковић су у поезији оставили траг који се не затире. Та три имена су унела у песничке каноне свежину која и данас зрачи енергијом језика и поезије. Емоцијом поднебља, пулсацијама времена... Дошљаци су поремтили размере, угрозили овештале шаблоне, разљутили домороце, блеснули и принели себе на олтар Речи.
Инвентивност и иновативност је одликовала поезију Радета Томића. Томићева поезија руши и поново сади дрво сазнања - писао је З. Голоб. И биографије њихове имају значење симбола. Оне су на неки начин сличне, ако нису скоро исте. Исте су по трагичном усуду, коби којој су главом платили судбину Песника. Томић и Миљковић су врсници (1934). Први је метеорски засјао и мистериозно нестао, да би био песма коју је живео. По налогу небеском бавили су се божанским стварима. А, Томић „опкољен суморним малограђанским приземљем, буквално је утекао из обруча равнодушности и неразумевања који се, деценијама, стезао омо њега и његовог значајног књижевног дела“. 29. јануара ноћу, у 51. години живота, 1985.
Као што учинише Бранку поседнику страшне формуле : Исто је певати и умирати, и небесница Гордана се склони у своје заумље, у оностраност, са својим судбинским стихом „Песме су најлепше, кад се врате у крв“, тако и Томићу који записа да ће га неке песме дотући узеше само живот овоземни, њему коме по речима Равидовим „мистеријске суђаје одредише судбину, и који као најтежи искушеник и језиви уклетник остави свој белег песму, а којем нико не постави надгробник.
Да ли су светили што је био бољи?
Они из његове сенке.
„За мене је случај песника, у овом друштву које му не дозвољава да живи, случај човека који се осамљује да би исклесао властити гроб“ записао је – Стефан Маларме, у чије се речи сплиће коб многих песника, па и Томићева.

Мислим да није случајно то што ми је песник Жарко Ђуровић уз текст о мојој збирци Земаљско и небеско написао ове речи: Шаљем Ти овај текст с мишљу да сам разумио твоју добру збирку пјесама Земаљско и небеско. И други Тодоровић, поред Мирољуба, постао је, ево, плијен моје естетске пажње: Поред вас двојице памтим и Гордану Тодоровић као изузетну пјесникињу, којој живот није дао да се потврди највишим рангом у српском пјесништву. Болест јој је богатила и развијала дар, али је физички срушила. Памтим ту крхку пјесникињу немирних очију и дубоке притајене сјете.
Три песника, три дошљака које познајемо по песмама. Светлост њихове поезије нас и данас и на веке ће нас обасјавати. У том тројству Томићева поезија је светлост која не трне. Она нам се из године у годину све више открива. О открива нас док је примамо као завештајни дар песника нашег, овог, тла из којег се јављају нови гласови, да потврде истину поезије као непрекидне свежине света, и, свега. Срећом поезија Радета Томића није имала усуд свог творитеља. Њега је немаштина одвела из завичаја, поезија вратила завичају. И нама.

Ђурђевдан, 2009. Мирослав ТОДОРОВИЋ*




_________


* Из Писма пријатељу

Драги пријатељу, жалим због твог малера у болници. Ни болнице нису што су биле, ако су то уопште и биле. Некада нисам могао да схватим ону латинску хомо хомини лупус ест, сада позно стичем и имам нека болна искуства. Србија је празна и пуста, мој крај такође. У пустом завичајном селу нешто покушавам на имању од кога сам у потрази за бољим отишао. Све је то сада моја тема прибежиште. Сети се моје Теренске свеске, Светих мученика...само Природа нас може, драги Пријатељу, од муке свакодневице из/видати. Ниш, у којем се мој брод насукао је осиротео, постао резерват великом броју људи који чекају оно што никада неће доћи. И остали градови су прави резервати. Све је Теби и те како, боље него мени то знано. Покушао сам нешто и у овом тексту да напишем. Али, коме? Много је питања, драги Пријатељу, а одговора ни откуд. Копним овде у Нишу, нисам мислио да ће ме у овим годинама снаћи оно што друге снашло. Волео бих да Ти се јављам са ведријим вестима, али само је небо ведро, суша страшна, а са ТВ пошаст од које треба бежати у шуму, слушати славује, удисати мирис шуме, и заборавити све...

Нема коментара: