 |
| Корице истоименог романа, штампаног у време рата, примерак спашен из подрума: "подрумска књижевнст". |
(...) Овде у
канцеларији ја дешифрујем,
преводим бројке
у слова и речи.
То
је мучан и спор посао...
АГЕНДА је почињала
бројевима :
50120 004 858
7038 902790564 1358990.
544731.
|
7854 04
830047 9191 1 071
83005104 9171 8
00 004 740050!... Који су значили :
Дошла
сам у ону фазу разградње изнутра. Овде је ужасно бити и
још ужасније бити у
немоћи.
Што сам више напредовао у
дешифровању АГЕНДЕ
једне покојнице, све су ми била јаснија места у свесци једног покојника (Л.Л.Л
).
У српској дневној штампи једино
су истините последње странице (IN MEMORIAM), и ситне вести криминалних
рубрика; почео сам да купујем новине последњих дана, упркос свему,
само због вести у криминалним
рубрикама. Тамо сам данас нашао и ову вест : "Пронађено тело утопљеног
мушкарца, око педесет годшна, без икаквих личних докумената, близу
Смедерева. Моле
се сви они који нешто знају о утопљеном да се јаве најближој полицијској станици..."
Био је и број
телефона. Позвао сам одмах и рекао им одакле зовем; нису ме питали за име и
презиме. Рекли су ми грубо да је леш утопљеника толико унакажеи (рибе су га нагрдиле,
одгризле су му нос и уши, очне капке, не и плаве очи). - Ништа онда, то
није он, не могу вам помоћи, рекох и спустих слушалицу.
Да, био је то Л.Л.Л. Он је имао плаве очи, лепе и плаве као небески свод. Многе жене су га волеле
због севања тих плавих очију, можда
и Г - ђа Икс?
Бог
да им душу прости!
И пошто сам био у канцеларији
сам, плакао сам на сав
глас. Плакао сам дуго и заборавио на писање мога новог романа.Ко мисли да је рат
један од најплеменитијих облика борбе, нека не заборави да каже да је и један
од најужаснијих...
Нисам ни знао колико их волим,
јер је мржња, ко облаци просула своје црнило.
Иако
је та љубав од почетка била апсурдна.
Брада ми је порасла, док сам успео
да дешифрујем остатак АГЕНДЕ! Лето је
у јеку; видим кад се враћам из канцеларије у
центру Београда, да су плаже на Ади Циганлији
препуне света. Дошао је мир, баш онакав какав сам слутио, иако нисам могао ни
сањати о свим његовим страхотама.
Свеска Л.Л.Л. и АГЕНДА Г-ђе Икс
допуњују на необичан начин једна другу и превазилазе једна другу на најчудеснији начин :
баш зато што нису писане ни са каквим литерарним претензијама, већ у часовима
тескобе и
кобних удараца судбине! Над тим страницама и Достојевски би, да може да устане,
урлао и ровао од суза, ако не би поново полудео!
Да ли да их објавим?
Ако једном будем скупио снагу за то, то ће бити две посебне књиге, то су теме
посебних књига...Али мени то сада не пада
на памет, не пише ми се. Све чешће кренем на
иосао у своју канцеларију, али
скренем у неки од паркова да гледам цвеће - не цвеће, већ сенке цвећа. Да видим
како веју и како затрпавају леје и како нико не стиже да их почисти.
Сунце их је донело, нанело, али их може однети само месечина..
Сатима могу да гледам у Месец
са наше терасе, окружен звездама и
сателитима ; Месец се ваљда оженио неком од
звезда? Можда и Г-ђом Икс? Она је за њега обукла своју белу венчаницу?
Сателита још увек има на небу, иако је склопљен мир ; Србе и даље убијају и кољу
на Косову шиитарски терористи; међународне интервенционистичке снаге и дал,е скоро свакодневно
налазе мртва тела побијених Срба ;
али све ће бити добро, све ће бити боље,
кажу, сепаратисти ће бити разоружани...Сада се шиптарске избеглице свете
Србима, пале им куће и цркве,а ја понекада
када се ноћу затекнем у неком парку
почињем да се бојим да цветови не заспу у дубокој ноћи.
И када се вратим у своје
поткровље, ћутљив и распамећен, ја не палим стону лампу на свом столу,
коју ми
је у своје време поклонила Г - ђа Икс, већ свећу и спрам ње покушавам да пишем,
али се не да.
Запалим свећу, као да желим да
осветлим румене одоре
цвећа на месечини, и дуго буљим у празне странице ове Бележнице коју ми је поклонила једна
покојна жена, коју никада нисам разумео до
краја...
Ма шта написао, све
ће бити без везе...далеко од онога
што је готово неизрециво...
Оно што написах на почетку ове Бележнице: - Вратио сам се сувише
касно и могао сам да разговарам у мрачном и потпуно празном
стану само са бубашвабама и са собом... - била
је пророчка реченица : која тако тачно и суштински , овде
при крају, означава смисао сваког мог повратка увече у стан. Смисао мога
живота, апсурда и судбине...
Сад не треба бити више пророк и
видети шта ће бити,
овде. Грађански рат је сасвим известан кроз два, или три месеца, најкасније. Ако се
не договоре. Кад се за десет година нису договорили, зашто би сада?
Народ, политичари; све је то
огроман орман закључан
кључем који је изгубљен. Уместо најбоље, изабраће најгору варијанту.
Човек овде ни једну улогу није одиграо до краја, или их јс већ проиграо све. А требало је изабрати
само једну, или две... Можда тако мислим што на столу стоји неки пожутели опозициони двонедељник? Колико
пут је оно што је лежало на столу приковало
моју пажњу (неред, или прашина, на пример?) : имао сам намеру то да дотакнем, да врх оловке зашиљим, а онда сам узимао неку трећу ствар и држао је дуго
у дубокој замишљености. Тако и сада.
Из мога пораза, из свеопштег
пораза, као из мојих мана и порока, амбиција и слабости, најбољих врлина, помаља се нешто
неописиво и стварно, неизмерно као дубина и висина пространства.
Нема више ни једнога разлога да
се заваравамо и питамо шта нас је
снашло.
Можда ће у јесен, кроз шесдесетак
дана, доћи оно право : дуги период селекције, анализе и синтезе, сабирања и одузимања?
Не
верујем више никоме, ни у шта.
Осим у Духа Светог, Господа
животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно
поштује и заједно
слави...
Исповедам једно кршtење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот. будућега века. Амин.
( 21. јула 1999. године. Јованова улица 22, Београд)
 |
СIР - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
886.1 - 31ЛУКИЋ , Мирослав Месечева свадба : роман / Мирослав Лукић . - [1.изд. ]. - Београд : Заветине, 1999 (Београд : Бела стона мануфактура Н 1) . - 178 стр. ; 24 цм. - (Колекција Феникс ; 4) Тираж 1000. - Стр. 168 - 171: Прворазредно и трајно уметничко сведочанство / Саватије Иг. Митровић. Стр. 172 - 175: Час анатомије апсурда на крају епохе хокус - покуса / Александар Лукић. -Био - библиографски досије : стр. 163 - 167. 886.1.09-31 012 Лукић М. 016:929 Лукић М. а) Лукић, Мирослав (1950 - ) - "Месечева свадба" б) Лукић, Мирослав (1950-) - Библиографије ИД = 78739980 |
***
Не једна књига београдских "Заветина", у време Нато бомбардовања, завршила је у подрумима, а неке су тако пропале и биле изгубљене, рецимо друго издање антологије српске поезије 20. века "НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ", или читави комплети књижевних часописа "Заветина". Овај примерак су пронашли неки моји пријатељи, и сачували. Креч је оштетио полеђину романа не и предњу страну корица. Овде се објављује крај романа "Месечева свадба", који су хвалили и моји пријатељи и људи који ми нису били наклоњени...(Не-људи из тзв. света књижевности.) Та "подрумска књижевност" "Заветина" , понекад ми се чини, и данас, треба да буде спашена - српске културе и књижевности ради. Овде је читав низ мојих вршњака, или коју годину старијих писаца, оних у близинама власти наравно, доживео да види своја одштампана изабрана или одабрана дела, а ја, гле чуда, још увек не могу да штампам ни понеке од романа, које сам написао пре 30 година, или објавио о свом руву и круву пре двадесетак година у симболичном броју примерака! Каква је ово земља? Какво је то замешатељство? - Бирократско, безбожно... То је царство садукејско, којем је основа шума стихоклепаца, шума шуша и шушумига!
Нема коментара:
Постави коментар