Prevedi - Translate

УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

ПАРНА МАШИНА НАПРАВЉЕНА 1928. ТРИ ГОДИНЕ НАКОН РОЂЕЊА НАШЕГ ОЦА МИХАЈЛА

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

Тзв. ПРУГА 47. УПОРЕДНИКА

Бордо - Загреб - Београд- Пожаревац - Кучево.....Одеса... Мирослав Лукић пре 6 година A зашто су сви заборавили на железничку пругу Београд - Пожаревац - Мајданпек - Бор - Зајечар? На неким деловима је ова пруга тзв. 47. упоредника - Бордо - Београд - Одеса - обрасла травуљином, толико запуштена да ће је прогутати континентална прашума и небрига. Док је било злата, и теретни и путнички возови су редовно саобраћали. Радио је и шинобус. Обичном народу је много значило то што је радила та пруга. Када ће, осим ретких теретних кинеских возова, да проради и једна композиција макар са два вагона, као на дивљем западу? Нема никаквог оправдања и изговора, да се ова пруга и даље запушта и препушта нестајању. Када? Не може та пруга само да ради кад се извлачи из тих крајева злато, бакар, волфрам, дрво, песак, камен и друго, зар не? Коментар уз чланак Отворена обновљена пруга на Коридору 10 - Политика, Уторак, 25.04.2017. у 12:32 М. Момчиловић

ОНИ ДРУГИ...Сазвежђе ЗАВЕТИНА

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА

Реченица која припада многим писцима

Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљаваКарлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

понедељак, 9. јун 2008.

Минули животи и усудна метафизика

(Слово о основној песми збирке „Господар“ Стојана Богдановића)


Читајући песму Извештај из најновије песничке збирке Стојана Богдановића спознајемо истинску снагу лирске импресије која уобличује стварност и постаје суштинско сведочанство. Интезитет доживљаја виђеног и стихом извештајним исказаног, на самом прагу метафизичког, твори универзалну слику чиja суморна значења зраче снагом симбола. А симболи и метафорски изрази (а свака метафора је један кратак опис) находе се у овој песми, разуђеној и слојевитој лирској причи, дубоке метафизичности и универзалне спиритуалности. Стихом се сажимају читаве приче живота, предела и времена, тамо где лозанићев млин више не меље - извештава Песник - и питорескну слику живљења рустичног миљеа затамњује и прекрива опорим сликама које сумирају прошао живот. Пустош села где осим камења на гробљу / нико више ништа не памти дочарана је низом бременитих слика чији асоцијативни спрегови и постулати шире тематски кадар захватајући мноштво призора и судбина.
У извештају се смењују слике снажног есенцијалног набоја и животних истина кроз које се прелама и сеобна усудност народа, удес села српског из којег се само одлази, где више нико никога не дочекује.
Стиховима што наводе на дубока размишљања, песник Стојан Богдановић извештава:
истребили су нас ко цигани вашке
све су нас покупили ко чума децу
нико не пева у кафани код швабе
две главе три зуба све остало
пojeo је само један зуб
време садашње нема кикотања
нема трубача у нашем дворишту
осушила се лоза маховина и лишај
напали цреп где се још увек
али једва очитава
прва српска фабрика европског црепа
никола г.богдановић
и синови
сви су сада на службеном путу
ни господар није ту као господар
ја их замењујем ауторитативно
наредио сам берберину да ме ошиша
желим да личим на себе
када будем подносио овај извештај

Извештај пун затомљених осећања кроз Богдановићеву песничку оптику, и душу, се воздиже у моћну метафору - резултанту саздану од минулих живота, историје и усудне метафизике. Попут Хамваша Богдановић препушта читаоцу дочитавање песме, да садржаје извештаја тумачи кроз сопствена сазнања; истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу. Суочава нас песннк са нечим што је као чума, иза које остаје чемерна празнина, безнадна тамнина и пустош, а свет метафизичка стварност. (У семантичко рашчитавање ове песме ваља укључити симболичка, митска значења и персонификацију чуме); извештај успоставља и затвара лук са поезијом збирке Црна рупа, сеже у столетну дубину времена. Он обједињује широк спектар питања о историјском трајању и националним судбинама. Наративно веристички исказ зрачи снагом аутентичног песништва које сумира хук историје, живота, речи, времена и кроз непосредност исказа изриче као универзална и вишесмислена посланица о трошности света и пролазности свега. Утихлу мелодију времена песник Богдановић склања у поезију и спасава поезијом.
Малармеов постулат по коме свет постоји само да би се нашао у књизи потврђује и извештај. Епска димензија ове лирике омогућује му драгоценост сведочанства. Чија се снага једначи са предањем. Песничким, дабоме.[1]


Mирослав Тодоровић


[1] БОРБА, Свет књиге, 22.јануар 2004. год.

понедељак, 2. јун 2008.

Nova knjiga Tatjane Debeljački


ISKRENI UZDAH I OBUZDAN KRIK



Nesumnjivo da je za Tanju Debeljački pesma najbolji način za razumevanje i opisivanje sveta ali ne bilo kakvog sveta, odnosno ne samo onog što je “darovano pogledu”. Pomalo neobičan naslov zbirke nema nameru da stvori neku novu vrstu eksplicitnosti i tumačenja, on upravo ima cilj da se ograniči na tih nekoliko slova uzdaha, posledičnih manifestacijama uznemirenih i ustreptalih osećanja. Na taj način ova pesnikinja stvara jednu novu vrstu redukcionizma i svedenosti (ne stiha već poetskog osećanja) na primordijalni znak, amblem koji skoro čitav kontekst zbirke svodi na unutrašnje pejzaže čovekove, mnogolike i osobene međuzavisnosti, neobična kretanja i čudna snoviđenja, zagonetne iskre i preplitanje živog i neživog, prošlog i sadašnjeg...
Svet njenih meditativnoispovednih stihova obasjan je posebnom vrstom opore neoromantičarske rezignacije protkane setom, emocijama i melanholijom; dominantnim osećanjem, u kome se stiču i neobičnim vezama povezuju i grade alegorijski sklopovi. Tanja Debeljački ne želi da svet učini razumljvijim i boljim, vera u istinsku poetsku emociji i čovekovu nemogućnost da da konačne odgovore, ne dozvoljava joj da iskorači iz meditativno-elegičnih raspoloženja, s mnoštvom nijansi rezignacije i gustom metaforikom, ona iscrtava veoma široku i mnogoliku mapu melanholije i hipokrizije savremenog sveta, u kome je najveća žrtva upravo čovek sam; njegova čulnost i tananost osećanja ali u onoj meri koliko i sam na tu vrstu hipokrizijskih zakonitosti i sam pristaje.
Značajanu ulogu u pesmama Tanje Debeljački ima diskretno provučen ton filozofije životnog relativizma i jedne naročite vrste nihilizma. Ona ne pristaje na ustaljen red stvari i pojmova, svesna da iza toga postoji jedna posebna nadstvarnost, unutar koje su odnosi i hijerarhija vrednosti istinitiji i unutar koje skeptični današnji čovek može naći pravu meru i oblik svoga postojanja, jer u aktuelnoj stvarnosnoj datosti ne pristaje na zakone atrofirane moralne i nacionalne apatije uzdignute na nivo božanskog promisla. Pritisnut “tragičnim osećanjem života” pesnikinja priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bi, bar na tren, mogla da savlada i prevaziđe kosmičku studen i pustoš. U ovim pesmama na veoma originalan način se izmiruju krajnje suprotnosti i pomeraju granice; sve ima uslovno i bukvalno značenje. Neisforsiranoj intelektualnosti poseban značaj daju skepsa i sumnje kojima Tanja Debeljački odstranjuje patetiku, poništava spoljašnju meru tragičnosti i pod drugačiji pogled podvodi okamenjene folklorne, nacionalne i životne mitove. Pevati uprkos svemu – to je suština filozofije i poetike Tanje Debeljački koja se jasno očitava u ovoj zbirci.
Poseban kutriozitet ove zbirke čini poglavlje u kome su pesme drugih pesnika posvećene Tanji Debeljački što ne odudara previše od osnovne poetske linije ove zbirke i što svedoči jednu veoma jaku liniju, poetsko bratstvo, u novijoj poeziji mlađih pesnika.


Petar V. Arbutina

u prodaji, tvrd povez, 117 strana, 20 cm, latinica
Izdavač: Poeta Beograd 2008. 1. izdanjeISBN 978-86-86863-01-0

понедељак, 17. март 2008.

Слободна, незаинтересована и лична уметност / Б. Тукадруз

Да ли су уметност и књижевност у служби других а не својих нација?
Одговор на горње питање понудио је Бранко Лазаревић на ударном месту предратног часописа ХХ ВЕК, октобар 1938, бр 8, Београд, стр. 321-323.Према Лазаревићу, "кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи:природа, човек, материјал, својинство. Кад је мала, кад је у паду, она свему служи. У првом случају, она је слободна и незаинтересована. У другом, обратно. У првом, она води, у другом, њу воде.Кад се прегледа уметничка географска карта с караја на крај света, јасан је утисак да су уметност и књижевност у служби других а не својих нација. Она је, као и политика, у извесним идеолошким блоковима. У демократијама чисто капиталистичким, она је трговачка ноција; код "тоталитараца", она је у служби државне идеологије. Не зна се где је горе за њен основни услов и императив: за слободу, неслужење и незаинтересованост. ...""...Публика је пала на најниже гране. Аутомобил, спорт, кинематографија и кафана потисли су уметничку активност сасвим у позадину. Свет је нашао своју уметност у томе. Он је ту нашао свој "goodtime", а то је њему уметност и највише духовно задовољство. И пре је свет читао због "мађије" и хашиша које је налазио у делима и занаосили су ганајвише "роман" и "легенда" уметничке појаве. Данас су пак те "мафије" и "коктејли" много више, и много лакше за сваривање, у кинематографији. Зато по неки уметници јуре у ову да активно учествују, или тако пишу и тако раде да то личи на филм. То је пак довело до комерцијализације уметности..."
То је написано пре 70 година, а изгледа да нарочито важи данас!
Лазаревићу је било јасно да је слободна, незаинтересована и лична уметност - нека врста алтернативне уметности, које "никада и није било много". "У овоме времену између два времена, прелазном и неуобличеном, има, ипак, правих гласова, али су то махом, гласови страха и ужаса што се ствари дешавају како се дешавају..."
"Ако ови ( Валери, Жид, Ортега и Гасет, Лорка, Унамуно, Буњин, ... и др. - напомена М. Л.) представљају дворац нашег данашњег духа, онда се из тог дворца чују гласови панике и страховања, неизвесности и буре. Уз то, из њих не извире нити свеже ни одређено нити уобличено. Кад се упореде са носиоцима идеја појединих великих векова, ово су само фрагменти, парчад, одломци. Ту, стварно, нигде нема великих уточишта ни замкова мира. Обесхрабљено је све то, у тражењу је и лутању..."

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"
БЕЛАТУКАДРУЗ