Prevedi - Translate

УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

ПАРНА МАШИНА НАПРАВЉЕНА 1928. ТРИ ГОДИНЕ НАКОН РОЂЕЊА НАШЕГ ОЦА МИХАЈЛА

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

Тзв. ПРУГА 47. УПОРЕДНИКА

Бордо - Загреб - Београд- Пожаревац - Кучево.....Одеса... Мирослав Лукић пре 6 година A зашто су сви заборавили на железничку пругу Београд - Пожаревац - Мајданпек - Бор - Зајечар? На неким деловима је ова пруга тзв. 47. упоредника - Бордо - Београд - Одеса - обрасла травуљином, толико запуштена да ће је прогутати континентална прашума и небрига. Док је било злата, и теретни и путнички возови су редовно саобраћали. Радио је и шинобус. Обичном народу је много значило то што је радила та пруга. Када ће, осим ретких теретних кинеских возова, да проради и једна композиција макар са два вагона, као на дивљем западу? Нема никаквог оправдања и изговора, да се ова пруга и даље запушта и препушта нестајању. Када? Не може та пруга само да ради кад се извлачи из тих крајева злато, бакар, волфрам, дрво, песак, камен и друго, зар не? Коментар уз чланак Отворена обновљена пруга на Коридору 10 - Политика, Уторак, 25.04.2017. у 12:32 М. Момчиловић

ОНИ ДРУГИ...Сазвежђе ЗАВЕТИНА

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА

Реченица која припада многим писцима

Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљаваКарлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

недеља, 27. септембар 2015.

ПОНОР ИСТОРИЈЕ

ИСТОРИЈА ЈЕ ПОНОР * /  Радомир Батуран



(......) Нико ни да спомене да и Срби у Босни бране, имају право да бране, себе, своју чељад, своје куће и преко шездесет посто своје земље у Босни и Херцеговини! Упркос свему, Срби достојно стоје уз своју нацију, веру и културу, иако њихову духовну културну баштину немилосрдно данас дробе неколико околних држава. Међутим, ни то насиље „демократском Западу" не смета.
Сви смо ми у Босни запјевали ону, мало измењену, севдалинку „Босно моја, лијепа, крвава" ... Не! нисам погријешио; никада више Босна неће бити „лијепа, гиздава". Ови нараштаји опоганише је за свагда. Опогани поган погана Босну...
Ау! Шта 6и са мном и с тобом, Кустосе, у овом поганом рату? До сада сам знао да су се, од свих народа на Балкану, само Цинцари претворили у Србе, а,ево тек сад сазнајем да то чине и_наши Јермени, судећи према мом кустосу Мезезији. Љуби он и богумиле и Србе православне већма него ја, наречени чатац његов Богумил Копиловић. Иако сам именом Богумил и крштењем православац, не волим ни ракете са Пала, ни зоље са Мојмила, ни хаубице ни са Хума, ни са Ковача. Убице не знају ни за вјеру ни за нацију, а некмоли за човјека и његову православне душу. Ено, урнебесају опет... Мораћемо, мој Кустосе, опет у „патаренски" саркофаг...
Историје свих цивилизација, и уз сва сазнања да их пишу победници, трагичне су и крваве, фамозне и лажне толико да обеспокојавају мислећег човека. Као археолог, кустос Мезезија је сав свој радни век провео на проучавању материјалних трагова минулих цивилизација на босанскохерцеговачкој земљи. Одавно је историју китио епитетом „фамозна" јер се храни људском крвљу и месом, а људи се и даље позивају на њу и, мање или више, с поносом хрле у њу до скончања. Они је стварају и заборављају, а она се не да једном за свагда створити нити једном за свагда заборавити. Понире и извире као понорница: сручи једну цивилизацију у понор, кркља у подземним амбисима, ледени у дубинама ове несрећне земље, крвљу натопљене и костима напуњене, да опет негде зажубори весело умилним извором, често и сазвучјем више извора, понегдје само злослутним виром, другде прелепим горским оком, а често, на овом нашем посном красу, као сушица која надође у кишним добима и носи све пред собом: сасушено корење, дрвеће, камење, мостове, обале, путеве, куће и људе, појате, стоку и стогове... А у сушним добима понорница пресахне, забеласа се њено наказно корито: огољеним камењем, сасушеним корењем, избељеним кошчуринама, скотрљаним точковима и гумама, лименим шкољкама аутомобила, лонцима и шерпама, најлон-барјацима и крпетинама... Само се по шкриповима цакле зелено-модри остаци сушице из дубине, њени вирови који немају снаге да избију на површину сувог корита, него из тамне дубине опомињу да је понорница још жива и активна, баш као поражени, избачени из историје бивши понос-војници некадашње славне војске. Скривају се по шкриповима, земуницама, пећинама и јамама, гдје су побједници њихову чељад живу побацали.
Када дођу кише (прољећне или јесење), доћи ће и подземне воде, надоћи ће и сушице, забујаће извори и потоци, разорати још дубље вододерине по голим странама. Понори ће се сручити у гротла која их неће моћи све попити ни, до јуче, прежедно речно корито обујмити. Прекриће надувена водена кожурина и корито и обале и поља и долине, буковима, хуковима и здувачима зарикати, муњама и громовима све исцијепати и поново порушити све уставе, насипе, мостове, бране, путеве, куће и људе, стоку и стогове, села и градове - све што је људском руком створено и читаве нараштаје тих рукотворитеља.
Историја је понор! Добар слута, а зао господар. Као ватра, као вода... То сам  научио из свих ових  материјалних трагова минулих цивилизација, које смо вековима скупљали, описивали, проучавали и чували у музејима. Понор историје јавка се својим непредвидљивим хуковима, буковима и бесовима, надолази циклично, док се урнебесно не сручи у поноре човечанства. Само у изузетним ерама протиче у мирним валима, мрешка на поветарцима, блеска у каскадама и слаповима да опет закркља у понорима као у караказанима. Фамозна историја не ради ништа друго сем што бележи крваве судбине свих нараштаја, у свим просторима и временима, а посебно непрестано кркљање и понирање у овом нашем брзопроточном босанскохерцеговачком караказану, који више ни злокотлокрпи закрпити не могу.
И да ми нисмо хтјели у ову фамозну историју, дошла би она по нас и преко нас. Увијек је замотана, к'о була, у триста марама и шарвала. Моћном за хир и ћар, а слабом за чежњу и илузију. Опогањена наговарањима и оговарањима правдаџија који увијек све раде за свој грош. Кад је намаме у харем, кад „Вељи Луг у Незуке сађе", мине и њена лепота и снага, а она се и даље умотава у шамије и димије. Фамозна историја не пружа јој срећнијег избора до фаталног скока у понор Дрине, ја л' у неосунчане Незуке. И -остала је у причи и песми, прекривена патином „пустог старог" из фамозне историје, минулог и ишчезлог, за којим уздишу нови нараштаји јер им се то стварно чини лепшим и славнијим од тренутака историје којима они живе и којим срљају у понор.
Опет ће се она јавити, са огуљеном патином, у јарким и масним бојама крви и тла. И испод накеженог лица фамозне историје бивала је увијек иста суштина: насиље, свеже и гнојаве ране, рашчеречена телеса и људска и животињска, бруталије и бестијалије још живих, и трајност костију као јединог материјалног знака бивања битија поморених, који се чувају по музејима, и оних којима земља кости избацује, али и неминовни бол и одбол патине „пустог старог" у уздасима нових нараштаја. А форму и формуле рађања новог, бољег и блиставијег, у клицању и радовању победника фамозне историје, кројиле су проводаџије у главним штабовима. Изнад и форме и суштине увијек се лепршао барјак-крпетина побједничке хипокризије: да „наша ствар одјекне"; да сву прљавштину (и физичку и метафизичку), сва страдања, посрнућа и изгинућа сакрије; да поживинчени, поманијанчени људски дух, његову веру, нацију, филозофију, науку, уметност и струку злоупотреби. Хипокризија је ту да превари, слаже, сурва у заборав све ружно, зло, наказно, у гротло нове понорнице, а истакне прагматично (само за једну употребу док не сакују нову фразу), мизерно и илузорно, које ће трајати колико и физмчки животи нових усрећитеља. Бирвактиле је стари пророк казао: „Свака крпа избледи. И црвени и црни једнако ће лоше владати". А ми, данас и овде, дотурамо: и плави и жути и сви у човековом спектру боја, и похрањујемо барјак-крпетине у музеје. Историја је понор. Историја је фамозна...
И нигдје, чини ми се, као у Босни и Херцеговини, та фамозност и хипокризија историје није била толико наказна. Један миран словенски народ, српског племена, који је маром и радом -самирно посео пусте босанске, шумовите гудуре и гола херцеговачка крашка поља имао је све услове да постане центар народа српског и државе српске да су му дозволила фамозна историјска збитија. А она су учинила да од једног паганског народа постану' три-четири, са три жестоко супротстављене религије, културе, а у новије време, и до крви завађене засебне државе и нације, са својим државним језицима.
Говоре то и Радимљска и Гласиначка збирка, које су Кустос и Конзерватор обрадили. Сви ти саркофази, стећци, оружја, опреме и одоре, гробови и накити, алатке, грнчарија, судови и сасуде... - све то мноштво трагова фамозне историје, која је караказанила у Босни, више говори о моћи и слави превртљиве босанске властеле, а нимало о зноју и патњи њихових меропаха, отрока, слуга и робова, влаха и раје... Да ли иједан детаљ са тих експоната, са пажњом и трудом обрађених и проучених поменутих збирки, преноси бар мирис зноја, у коме су се једино редовно купали, и дубину очаја, који су свакодневно подносили ти људи које су и пагански, и хришћански, и исламски господари сматрали својом фукаром и стоком и, следствено томе, према њима тако и поступали. Продавали су њихове кћери и синове, читаве породице, дубровачким трговцима робљем, а ови обесним бродовласницима венецијским,  ђеновским, месинским и барселонским ...

____
  *(извод  из Главе двадесет  девете, управо објављеног романа  Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 201 – 204)



Нема коментара:

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"
БЕЛАТУКАДРУЗ