Да ли су уметност и књижевност у служби других а не својих нација?
Одговор на горње питање понудио је Бранко Лазаревић на ударном месту предратног часописа ХХ ВЕК, октобар 1938, бр 8, Београд, стр. 321-323.Према Лазаревићу, "кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи:природа, човек, материјал, својинство. Кад је мала, кад је у паду, она свему служи. У првом случају, она је слободна и незаинтересована. У другом, обратно. У првом, она води, у другом, њу воде.Кад се прегледа уметничка географска карта с караја на крај света, јасан је утисак да су уметност и књижевност у служби других а не својих нација. Она је, као и политика, у извесним идеолошким блоковима. У демократијама чисто капиталистичким, она је трговачка ноција; код "тоталитараца", она је у служби државне идеологије. Не зна се где је горе за њен основни услов и императив: за слободу, неслужење и незаинтересованост. ...""...Публика је пала на најниже гране. Аутомобил, спорт, кинематографија и кафана потисли су уметничку активност сасвим у позадину. Свет је нашао своју уметност у томе. Он је ту нашао свој "goodtime", а то је њему уметност и највише духовно задовољство. И пре је свет читао због "мађије" и хашиша које је налазио у делима и занаосили су ганајвише "роман" и "легенда" уметничке појаве. Данас су пак те "мафије" и "коктејли" много више, и много лакше за сваривање, у кинематографији. Зато по неки уметници јуре у ову да активно учествују, или тако пишу и тако раде да то личи на филм. То је пак довело до комерцијализације уметности..."
То је написано пре 70 година, а изгледа да нарочито важи данас!
Лазаревићу је било јасно да је слободна, незаинтересована и лична уметност - нека врста алтернативне уметности, које "никада и није било много". "У овоме времену између два времена, прелазном и неуобличеном, има, ипак, правих гласова, али су то махом, гласови страха и ужаса што се ствари дешавају како се дешавају..."
"Ако ови ( Валери, Жид, Ортега и Гасет, Лорка, Унамуно, Буњин, ... и др. - напомена М. Л.) представљају дворац нашег данашњег духа, онда се из тог дворца чују гласови панике и страховања, неизвесности и буре. Уз то, из њих не извире нити свеже ни одређено нити уобличено. Кад се упореде са носиоцима идеја појединих великих векова, ово су само фрагменти, парчад, одломци. Ту, стварно, нигде нема великих уточишта ни замкова мира. Обесхрабљено је све то, у тражењу је и лутању..."
Одговор на горње питање понудио је Бранко Лазаревић на ударном месту предратног часописа ХХ ВЕК, октобар 1938, бр 8, Београд, стр. 321-323.Према Лазаревићу, "кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи:природа, човек, материјал, својинство. Кад је мала, кад је у паду, она свему служи. У првом случају, она је слободна и незаинтересована. У другом, обратно. У првом, она води, у другом, њу воде.Кад се прегледа уметничка географска карта с караја на крај света, јасан је утисак да су уметност и књижевност у служби других а не својих нација. Она је, као и политика, у извесним идеолошким блоковима. У демократијама чисто капиталистичким, она је трговачка ноција; код "тоталитараца", она је у служби државне идеологије. Не зна се где је горе за њен основни услов и императив: за слободу, неслужење и незаинтересованост. ...""...Публика је пала на најниже гране. Аутомобил, спорт, кинематографија и кафана потисли су уметничку активност сасвим у позадину. Свет је нашао своју уметност у томе. Он је ту нашао свој "goodtime", а то је њему уметност и највише духовно задовољство. И пре је свет читао због "мађије" и хашиша које је налазио у делима и занаосили су ганајвише "роман" и "легенда" уметничке појаве. Данас су пак те "мафије" и "коктејли" много више, и много лакше за сваривање, у кинематографији. Зато по неки уметници јуре у ову да активно учествују, или тако пишу и тако раде да то личи на филм. То је пак довело до комерцијализације уметности..."
То је написано пре 70 година, а изгледа да нарочито важи данас!
Лазаревићу је било јасно да је слободна, незаинтересована и лична уметност - нека врста алтернативне уметности, које "никада и није било много". "У овоме времену између два времена, прелазном и неуобличеном, има, ипак, правих гласова, али су то махом, гласови страха и ужаса што се ствари дешавају како се дешавају..."
"Ако ови ( Валери, Жид, Ортега и Гасет, Лорка, Унамуно, Буњин, ... и др. - напомена М. Л.) представљају дворац нашег данашњег духа, онда се из тог дворца чују гласови панике и страховања, неизвесности и буре. Уз то, из њих не извире нити свеже ни одређено нити уобличено. Кад се упореде са носиоцима идеја појединих великих векова, ово су само фрагменти, парчад, одломци. Ту, стварно, нигде нема великих уточишта ни замкова мира. Обесхрабљено је све то, у тражењу је и лутању..."
