Болесник спава.
Крај њега никога нема.
Кроз прозор струји јутро,
собом хода,
помера хартије, са стола, са пода,
књиге листа,
загрли болесника,
чашу ваздуха му дода.
Болесник сања, некаква жена
лако као ветар собом хода,
скупља хартије са стола, са пода,
провлачи му прсте кроз косу,
на чело ставља комадић леда,
на постељу му седа
прохладна и свежа
као да је провела ноћ између трава,
у загрљају његовом испари,
и одлебди као измаглица
плава.
Видети више: