Prevedi - Translate

УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

ПАРНА МАШИНА НАПРАВЉЕНА 1928. ТРИ ГОДИНЕ НАКОН РОЂЕЊА НАШЕГ ОЦА МИХАЈЛА

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

Тзв. ПРУГА 47. УПОРЕДНИКА

Бордо - Загреб - Београд- Пожаревац - Кучево.....Одеса... Мирослав Лукић пре 6 година A зашто су сви заборавили на железничку пругу Београд - Пожаревац - Мајданпек - Бор - Зајечар? На неким деловима је ова пруга тзв. 47. упоредника - Бордо - Београд - Одеса - обрасла травуљином, толико запуштена да ће је прогутати континентална прашума и небрига. Док је било злата, и теретни и путнички возови су редовно саобраћали. Радио је и шинобус. Обичном народу је много значило то што је радила та пруга. Када ће, осим ретких теретних кинеских возова, да проради и једна композиција макар са два вагона, као на дивљем западу? Нема никаквог оправдања и изговора, да се ова пруга и даље запушта и препушта нестајању. Када? Не може та пруга само да ради кад се извлачи из тих крајева злато, бакар, волфрам, дрво, песак, камен и друго, зар не? Коментар уз чланак Отворена обновљена пруга на Коридору 10 - Политика, Уторак, 25.04.2017. у 12:32 М. Момчиловић

ОНИ ДРУГИ...Сазвежђе ЗАВЕТИНА

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА

Реченица која припада многим писцима

Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљаваКарлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

четвртак, 26. новембар 2015.

Ограда из времена "Владара пустиње"

КАИРО - Археолози су на месту древне престонице на северу делте Нила пронашли "џиновску ограду" стару више од 3.500 година, саопштило је египатско министарство антиквитета.

Како преноси агенција АП, до открића су дошли истраживачи Аустријског археолошког института.

Верује се да је ограда, из доба Средњег египатског краљевства, била део градских зидина, рекао је министар антиквитета Мамдух ел-Дамати, додајући да је реч о периоду када су Египат освојили Хикси,

уторак, 10. новембар 2015.

Живот древних риболоваца



БИЛИ су високи и мишићави, имали су здраве зубе, изражене вилице, наглашене надочне лукове и грубље црте лица. На одећу од животињске коже пришивали су украсне перле од зуба шарана, а рибу су ловили у снажним и опасним вировима Дунава... 
Ово и све остало о животу и култури древних становника Ђердапске клисуре, приказао је археолог др Душан Борић у богато илустрованој књизи "Лепенски вир - насеље дунавских риболоваца", у издању "Креативног центра", која је на Сајму добила награду за дечју књигу године.
Борић је докторирао на Кембриџу, са темом Лепенског вира (мезолита и неолита Ђердапа), од 2009. предаје праисторијску археологију на универзитету у Кардифу, а ове године гостујући је предавач и на универзитету у Питсбургу.
- Римски локалитети можда имају већу пажњу медија, али Лепенски вир је један од најважнијих у овој земљи и у Европи, па је ред да наша деца много више знају о њему. Ове године навршава се 50 година од почетка истраживања на овом локалитету - каже Борић за "Новости".
У светским уџбеницима, по његовим речима, Лепенски вир се појављује као несвакидашњи и кључни локалитет, када је у питању период прелаза из ловачко-сакупљачких у прве земљорадничке заједнице:
- Постоји читав низ других локалитета, али Лепенски вир сажима есенцију тог мезолитско-неолитског постојања у Ђердапу и врло је упечатљив, посебно када су у питању облуци од пешчара, који су обликовани у облику хибридних, људских и риболиких бића или трапезоидне грађевине, које су направљене са кречњачким подовима и огњиштима.
Као и претходне из едиције "Овако се живело", ова књига успева да помири научну ригорозност и штиво за лаичку публику. Термини су појашњени до краја, а аутор истиче помоћ уреднице Милене Трутин, која му је указала да "не треба претерано гушити људе са детаљима који су научницима непоходни".
Оцењујући садашњи живот научника у Србији, Борић истиче да људи често кукају и говоре да нема пара за науку, али и да је Србија мала и релативно сиромашна земља:
- То не може преко ноћи да се промени и средства за науку увек ће бити ограничена. Али, држава континуирано даје за истраживања. Виминацијум или Винча су добили огромна средства у протеклих десет година. Млади научници одлазе одавде пре због тога што систем у науци и у осталим стварима не функционише. Више бих критиковао моје колеге и начин на који овде раде. Често не постоји стратегија, него се копа да би се копало. Може свашта и тако да се нађе, али не постоји јасан план шта треба радити, где су приоритети, који локалитети завређују фокус... Мали новац који постоји могао би боље да се искористи и да се не расипа на низ мањих пројеката који немају толики значај.

СВАКОДНЕВНИЦА
У КЊИЗИ "Лепенски вир" се реконструише изглед кућа, начин облачења и исхране, стратегија рибарења, ритуали.
- То је важна тема у науци: да се не фокусирамо само на најважнија достигнућа одређеног периода, или на оно шта су радили краљеви или шамани, него на свакодневицу обичних људи, да се реконструише њихов живот у прошлости - каже Борић.


Књига 'Лепенски вир': Живот древних риболоваца | Култура | Novosti.rs

уторак, 6. октобар 2015.

Реч је о насељу које је око хиљаду година старије од “Борђоша”

Ископана кашика стара 7.000 година



ПОСЛЕ пролетос обављених геомагнетних снимања, српско-немачки тим стручњака, који чине археолози Музеја Војводине из Новог Сада и њихове колеге из Института за праисторију и рану историју “Кристијан Албрехт”, универзитета у Килу, наставили су истраживања на неолитском археолошком налазишту “Борђош” у новобечејском атару.
Спроведена су на два локалитета - самом “Борђошу”, где је завршено ископавање једне од кућа потиске културе започето прошле године. А, друго на ширем микрорегиону овог локалитета - у делу атара “Пречка”, где се налази насеље старчевачке културе старо 8.000 година.
- Реч је о насељу које је око хиљаду година старије од “Борђоша”. Циљ је да установимо везу између ова два насеља и континуитет живљења. Први ратари и сточари који су дошли, бавили су се биљном привредом и покушавали разне ствари да узгајају. Неке су успевале, друге не. Неке су још и данас на њивама, или су се вратиле као коров - износи Александар Медовић, кустос археоботаничар, који са сарадницима из Музеја Војводине и немачким колегама спроводи истраживња на 40 хектара “Борђоша”, простору касног неолита.
Свакако један од највреднијих налаза недавних ископавања је кашика стара 7.000 година од печене глине, која потврђује оно што бројни научници годинама доказују - да смо кроз историју одрастали уз каше, а не хлеб!
- То је изузетан налаз, веома ретка кашика од печене глине. Слична је једној из Грчке, са насеља Дикилиташ. Сам налаз је у одличном стању и археоботаничарима много значи. Доказује да су каше у то доба биле важније од хлеба, који данас једемо у огромним количинама - истиче Медовић.
Током истраживања локалитета на “Пречки”, пронађен је и скелет Старчевца, стар 8.000 година. Утврђено је да је реч о такозваном згрченом сахрањивању. У помоћ је позвана и Софија Стефановић из Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, која истражује наталитет у раној праисторији.
За децембар се планира изложба “Тајне древног Борђоша”, а истрживања на терену наставиће се у априлу догодине. Мартин Фурхолд, доцент Института “Кристијан Албрехт”, универзитета у Килу, вођа другог немачког тима који је учествовао у истраживањима у Новом Бечеју, такође планира да се врати.
Желимо да сазнамо више о организацији простора у овој насеобини. Ови људи су установили нови начин узгоја биљака и животиња. Иако смо на многа питања одговорили, још је врло мало података о детаљима како је то стварно учињено. Занима нас како ти нови начини узгоја биљака, животиња и обрађивања земље утичу на друштва. То је важан аспект да бисмо разумели наше данашње друштво - истиче Фурхолд.
ТЕХНОЛОГИЈА ЗА ПРЕЦИЗНО КОПАЊЕ
ОВО је први пут у Србији да се на основу геомагнетног снимања терена истражује једно старчевачко насеље. Савремена технологија омогућава прецизно копање и нема више губљења времена са празним сондама. Амбициозан и вредан пројекат наших и немачких археолога свестрано је подржала локална самоуправа Новог Бечеја.

недеља, 27. септембар 2015.

ПОНОР ИСТОРИЈЕ

ИСТОРИЈА ЈЕ ПОНОР * /  Радомир Батуран



(......) Нико ни да спомене да и Срби у Босни бране, имају право да бране, себе, своју чељад, своје куће и преко шездесет посто своје земље у Босни и Херцеговини! Упркос свему, Срби достојно стоје уз своју нацију, веру и културу, иако њихову духовну културну баштину немилосрдно данас дробе неколико околних држава. Међутим, ни то насиље „демократском Западу" не смета.
Сви смо ми у Босни запјевали ону, мало измењену, севдалинку „Босно моја, лијепа, крвава" ... Не! нисам погријешио; никада више Босна неће бити „лијепа, гиздава". Ови нараштаји опоганише је за свагда. Опогани поган погана Босну...
Ау! Шта 6и са мном и с тобом, Кустосе, у овом поганом рату? До сада сам знао да су се, од свих народа на Балкану, само Цинцари претворили у Србе, а,ево тек сад сазнајем да то чине и_наши Јермени, судећи према мом кустосу Мезезији. Љуби он и богумиле и Србе православне већма него ја, наречени чатац његов Богумил Копиловић. Иако сам именом Богумил и крштењем православац, не волим ни ракете са Пала, ни зоље са Мојмила, ни хаубице ни са Хума, ни са Ковача. Убице не знају ни за вјеру ни за нацију, а некмоли за човјека и његову православне душу. Ено, урнебесају опет... Мораћемо, мој Кустосе, опет у „патаренски" саркофаг...
Историје свих цивилизација, и уз сва сазнања да их пишу победници, трагичне су и крваве, фамозне и лажне толико да обеспокојавају мислећег човека. Као археолог, кустос Мезезија је сав свој радни век провео на проучавању материјалних трагова минулих цивилизација на босанскохерцеговачкој земљи. Одавно је историју китио епитетом „фамозна" јер се храни људском крвљу и месом, а људи се и даље позивају на њу и, мање или више, с поносом хрле у њу до скончања. Они је стварају и заборављају, а она се не да једном за свагда створити нити једном за свагда заборавити. Понире и извире као понорница: сручи једну цивилизацију у понор, кркља у подземним амбисима, ледени у дубинама ове несрећне земље, крвљу натопљене и костима напуњене, да опет негде зажубори весело умилним извором, често и сазвучјем више извора, понегдје само злослутним виром, другде прелепим горским оком, а често, на овом нашем посном красу, као сушица која надође у кишним добима и носи све пред собом: сасушено корење, дрвеће, камење, мостове, обале, путеве, куће и људе, појате, стоку и стогове... А у сушним добима понорница пресахне, забеласа се њено наказно корито: огољеним камењем, сасушеним корењем, избељеним кошчуринама, скотрљаним точковима и гумама, лименим шкољкама аутомобила, лонцима и шерпама, најлон-барјацима и крпетинама... Само се по шкриповима цакле зелено-модри остаци сушице из дубине, њени вирови који немају снаге да избију на површину сувог корита, него из тамне дубине опомињу да је понорница још жива и активна, баш као поражени, избачени из историје бивши понос-војници некадашње славне војске. Скривају се по шкриповима, земуницама, пећинама и јамама, гдје су побједници њихову чељад живу побацали.
Када дођу кише (прољећне или јесење), доћи ће и подземне воде, надоћи ће и сушице, забујаће извори и потоци, разорати још дубље вододерине по голим странама. Понори ће се сручити у гротла која их неће моћи све попити ни, до јуче, прежедно речно корито обујмити. Прекриће надувена водена кожурина и корито и обале и поља и долине, буковима, хуковима и здувачима зарикати, муњама и громовима све исцијепати и поново порушити све уставе, насипе, мостове, бране, путеве, куће и људе, стоку и стогове, села и градове - све што је људском руком створено и читаве нараштаје тих рукотворитеља.
Историја је понор! Добар слута, а зао господар. Као ватра, као вода... То сам  научио из свих ових  материјалних трагова минулих цивилизација, које смо вековима скупљали, описивали, проучавали и чували у музејима. Понор историје јавка се својим непредвидљивим хуковима, буковима и бесовима, надолази циклично, док се урнебесно не сручи у поноре човечанства. Само у изузетним ерама протиче у мирним валима, мрешка на поветарцима, блеска у каскадама и слаповима да опет закркља у понорима као у караказанима. Фамозна историја не ради ништа друго сем што бележи крваве судбине свих нараштаја, у свим просторима и временима, а посебно непрестано кркљање и понирање у овом нашем брзопроточном босанскохерцеговачком караказану, који више ни злокотлокрпи закрпити не могу.
И да ми нисмо хтјели у ову фамозну историју, дошла би она по нас и преко нас. Увијек је замотана, к'о була, у триста марама и шарвала. Моћном за хир и ћар, а слабом за чежњу и илузију. Опогањена наговарањима и оговарањима правдаџија који увијек све раде за свој грош. Кад је намаме у харем, кад „Вељи Луг у Незуке сађе", мине и њена лепота и снага, а она се и даље умотава у шамије и димије. Фамозна историја не пружа јој срећнијег избора до фаталног скока у понор Дрине, ја л' у неосунчане Незуке. И -остала је у причи и песми, прекривена патином „пустог старог" из фамозне историје, минулог и ишчезлог, за којим уздишу нови нараштаји јер им се то стварно чини лепшим и славнијим од тренутака историје којима они живе и којим срљају у понор.
Опет ће се она јавити, са огуљеном патином, у јарким и масним бојама крви и тла. И испод накеженог лица фамозне историје бивала је увијек иста суштина: насиље, свеже и гнојаве ране, рашчеречена телеса и људска и животињска, бруталије и бестијалије још живих, и трајност костију као јединог материјалног знака бивања битија поморених, који се чувају по музејима, и оних којима земља кости избацује, али и неминовни бол и одбол патине „пустог старог" у уздасима нових нараштаја. А форму и формуле рађања новог, бољег и блиставијег, у клицању и радовању победника фамозне историје, кројиле су проводаџије у главним штабовима. Изнад и форме и суштине увијек се лепршао барјак-крпетина побједничке хипокризије: да „наша ствар одјекне"; да сву прљавштину (и физичку и метафизичку), сва страдања, посрнућа и изгинућа сакрије; да поживинчени, поманијанчени људски дух, његову веру, нацију, филозофију, науку, уметност и струку злоупотреби. Хипокризија је ту да превари, слаже, сурва у заборав све ружно, зло, наказно, у гротло нове понорнице, а истакне прагматично (само за једну употребу док не сакују нову фразу), мизерно и илузорно, које ће трајати колико и физмчки животи нових усрећитеља. Бирвактиле је стари пророк казао: „Свака крпа избледи. И црвени и црни једнако ће лоше владати". А ми, данас и овде, дотурамо: и плави и жути и сви у човековом спектру боја, и похрањујемо барјак-крпетине у музеје. Историја је понор. Историја је фамозна...
И нигдје, чини ми се, као у Босни и Херцеговини, та фамозност и хипокризија историје није била толико наказна. Један миран словенски народ, српског племена, који је маром и радом -самирно посео пусте босанске, шумовите гудуре и гола херцеговачка крашка поља имао је све услове да постане центар народа српског и државе српске да су му дозволила фамозна историјска збитија. А она су учинила да од једног паганског народа постану' три-четири, са три жестоко супротстављене религије, културе, а у новије време, и до крви завађене засебне државе и нације, са својим државним језицима.
Говоре то и Радимљска и Гласиначка збирка, које су Кустос и Конзерватор обрадили. Сви ти саркофази, стећци, оружја, опреме и одоре, гробови и накити, алатке, грнчарија, судови и сасуде... - све то мноштво трагова фамозне историје, која је караказанила у Босни, више говори о моћи и слави превртљиве босанске властеле, а нимало о зноју и патњи њихових меропаха, отрока, слуга и робова, влаха и раје... Да ли иједан детаљ са тих експоната, са пажњом и трудом обрађених и проучених поменутих збирки, преноси бар мирис зноја, у коме су се једино редовно купали, и дубину очаја, који су свакодневно подносили ти људи које су и пагански, и хришћански, и исламски господари сматрали својом фукаром и стоком и, следствено томе, према њима тако и поступали. Продавали су њихове кћери и синове, читаве породице, дубровачким трговцима робљем, а ови обесним бродовласницима венецијским,  ђеновским, месинским и барселонским ...

____
  *(извод  из Главе двадесет  девете, управо објављеног романа  Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 201 – 204)



среда, 19. август 2015.

Докази о масакру из каменог доба





БЕРЛИН- Научници тврде да су пронашли ретке доказе праисторијског масакра у Европи пошто су ископали 7.000 година стару масовну гробницу са остацима неких од првих пољопривредника Старог континента на којима су видљиве ужасне ране.

Археолози који су проучавали кости 26 мушкараца, жена и деце сахрањених на локалитету из каменог доба Шонек-Килианштатен у близини Франкфурта кажу да су пронашли отиске ударца тупим предметом у главу, ране од стрела и намерно поломљене потколенице код неких жртава - како би их или спречили да побегну или да пренесу суморну поруку преживелима.

"Било је то или мучење или сакаћење. Не можемо са сигурношћу да кажемо да ли су жртве биле живе", рекао је Кристијан Мејер, један од аутора студије објављене јуче у листу Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес.

Мејер каже да њихова открића дају на значају теоријама које су се појавиле када су недавно пронађена још два гробна места у Немачкој и Аустрији. На сва три локалитета, жртве и починиоци су долазили из културе линеарне керамике (ЛБК), коју су чинили фармери који су у централну Европу стигли 5.500 пре нове ере. Култура је названа по линеарним тракама којима су украшавали своју керамику.

Занимљиво је и да сва три налазишта потичу с краја 600-годишњег присуства ЛБК што сугерише на то да су се припадници ове културе - која се развијала у данашњој Мађарској и дуж Дунава - окренули једни против других.

"Реч је о проналажењу шаблона. Једна масовна гробница јесте спектакуларна али је то само једна гробница. Али неколико налазишта из истог периода - тада се шаблон појављује", рекао је Мејер.

У чланку аутори наводе да "нови докази...заједно са претходним резултатима указују да масакри целих заједница нису били изоловани инциденти већ честе појаве у последњим фазама ЛБК".

Крис Скари, археолог са Универзитета Дарам, који није учествовао у студији сматра да су закључи археолога добро подржани доказима.

"Оно што је веома интересантно је ниво насиља. Не само уништавање ривалсне заједнице - ако је то био случај - већ систематско ломљење ногу", рекао је он АП-у. "То указује на технику застраживања која је била део овог насиља унутар заједнице".

Мејер, антрополог са универзитета Манц каже да нико не може са сигурношћу да каже шта је изазвало покољ али да је, на основу онога што се зна о ЛБК култури, могуће спекулисати. Примера ради, крај ЛБК поклопио се са климатским променама.

"Популација ЛБК проширила се значајно а то је повећало и могућност сукоба", рекао је Мејер. "Такође, ЛБК су се бавили пољопривредом, били су трајно насељени. За разлику од ловаца који су могли да се преселе и тако избегну конфликт ови људи нису могли да побегну. Додајте то чињеници да је вероватно постојао период суше која је исцрпела све залихе и ето сукоба".

Мејер каже и да теорију сукоба две различите групе унутар ЛБК подржава и постојање древне границе у близини налазишта Шонек-Килианштатен. Археилози су пронашли да се кременом и тоцилом трговало са ове стране "зида" али не и преко њега - што значи да две групе нису биле родбински везане.

Нападачи су поштедели неке чланове групе а да су најчешће жртве била деца, одрасли мушкарци и старије жене. "Највероватније да су младе жене, којих нема у гробници, отете", рекао је Мејер.
Археолози пронашли доказе о масакру из каменог доба | Репортаже | Novosti.rs

петак, 3. јул 2015.

Nebeski plavi kamen, koji je, možda, iza sebe ostavila neka napredna, iščezla civilizacija?

artefakt drevni vanzemaljci

Italijan Anđelo Pitoni je 1990. godine posetio Sijera Leone, negde nedaleko od Konakrija na granici sa Gvinejom, kako bi potvrdio da li je region Kono zaista bogat dijamantima, kako bi zatim nabavio koncesije za kompaniju koja ga je unajmila. Proučavajući region, Pitoni je naišao na neverovatno otkriće koje je iz nepoznatog razloga ostalo zanemareno. On je pronašao plavi kamen sa misterioznim belim linijama na površini.

Jedan plemenski poglavica je objasnio Pitoniju da postoji drevna legenda koja objašnjava zašto je ova oblast toliko bogata dijamantima.
On je rekao kako je Bog pre mnogo vremena otkrio da se sprema pobuna među anđelima. Anđeli su prognani na zemlju u obliku statua, ali pored njih je na Zemlju palo i puno delova „neba“ i „zvezda“.
Pitoni je ispitao misteriozni kamen, misleći da je u pitanju neka vrsta veoma čistog tirkiza, ali nije pronašao nikakve nečistoće u ovom plavom misterioznom kamenu, iako u svakom mineralu ima bar malo nečistoća.
Kada se vratio u Evropu, Pitoni je odneo plavi kamen u Institut prirodnih nauka u Ženevi i na Univerzitet La Sapijenca u Rimu na analizu. Na njegovo iznenađenje, ispostavilo se da kamen nije tirkiz, niti da se uopšte nalazi u zvaničnom katalogu. Ovaj kamen nije pripadao nijednoj poznatoj grupi minerala, a „isti“ takav materijal je nedavno u Maroku pronašla britanski geolog En Grejson.
Najintrigantnije je to da boja minerala nema veze sa sastavom kamena. Istraživači ne mogu da shvate od čega je kamen dobio boju.
Kamen je prošao kroz nekoliko testova sa kiselinama na Univerzitetu u Utrehtu, ali nijedna kiselina nije uspela da ošteti ili modifikuje kamen. Zagrejan je na 3.000°C ali njegov sastav nije promenjen. Najzanimljiviji deo jeste da kamen nije imao boju kada je pregledan pod mikroskopom.
Istraživači jedino znaju da kamen nije nastao prirodnim putem i da ne potiče sa Zemlje.
Neki istraživači veruju da je ovaj misteriozni plavi kamen zapravo napravljen od strane napredne civilizacije izgubljene u istoriji. Ovaj kamen je samo još jedno od otkrića koje naučnici širom planete ne znaju objasniti.
nebeski-kamen
Prema konačnoj analizi ovog „Nebeskog kamena“, kako je nazvan, 77,17% čini kiseonik, dok ostatak čine ugljenik (11,58%), silicijum (6,39%), kalcijum (3,31%) i još par elemenata kojih ima u tragovima. Ali čekajte, kako kamen može biti od kiseonika?
U španskim laboratorijama su sprovedeni dodatni testovi: rendgen analiza, plazma spektrometrija, gasna hromatografija, masena spektrometrija i infracrvena spektrometrija. Dobijeni su rezultati koji su jednako misteriozni.
Preliminarnim rendgen testovima je utvrđeno da se kamen sastoji u najvećoj meri od kalcijum hidroksida, kalcijum karbonata i kalcijum silikata, ali nijedan od ovih minerala ne daje kamenu plavu boju. Naučnici su posumnjali na prisustvo bakra ili nekog drugog tranzicionog materijala, ali nisu pronašli dokaz za svoju teoriju. Plazma spektrometrija je utvrdila da kiseonika ima između 50% i 55%, što je navodno normalno za kamen. Pravo iznenađenje su bili rezultati gasne hromatografije koji su imali za cilj da pronađu organska jedinjenja u kamenu koja bi mogla dati kamenu plavu boju.
Istraživači su odlučili da polome deo kamena i da ga pomešaju sa acetonom, heksanom i metilenom, ne bi li izvršili ekstrakciju ultrazvukom. Konačno, istraživači su detektovali organsko jedinjenje koje je nepoznato nauci. Nebeski kamen u sebi ima neki nemineralni element, ali se o njemu ne zna mnogo. Veruje se da je ovo organsko jedinjenje staro između 15.000 i 55.000 godina.
Kako navodi Pitoni, masena spektrometrija je otkrila hemijsku formulu jedinjenja, koje ne može biti povezano ni sa čim što postoji na Zemlji.
Kako je onda nastao ovaj misteriozni plavi kamen? Da li je to artefakt koji je iza sebe ostavila nekanapredna civilizacija? Ili je moguće da je u pitanju samo običan kamen koji naučnici nisu dobro proučili?

недеља, 15. март 2015.

Повлен: остаци зида утврђења старог преко 3000 година

Археолошко откриће, највероватније је дело Трибала или Илира. Бедеми су дуги преко 300 метара, а у унутрашњости постоје остаци стамбених објеката
Остаци зида утврђења старог преко 3.000 година Фото Завод за заштиту споменика културе Ваљево
Ваљево – Након загонетних камених кугли на простору планине Повлен, односно у атару ваљевског села Брезовице, откривено је праисторијско камено утврђење старо преко 3.000 година. Добро очуване остатке пронашли су, пре двадесетак дана, археолози ваљевског Завода за заштиту споменика културе, а потврда првих анализа дата од Археолошког института из Београда, говори о томе да је реч о најстаријој употреби камена за грађење бедема на простору Србије. С обзиром да су миленијум пре Христа на овом подручју живела племена Илира и Трибала, процене су, да је откривена камена утврда, њихово дело.
Радивоје Арсић, директор ваљевског Завода за заштиту споменика у разговору за наш лист каже да су после принудног прекида радова на истраживању манастира Грачанице у селу Тубравићу, чије је пресељење планирано због пуњења акумулације „Ровни”, наставили одређене провере у атару суседног села Брезовица.
– На тај локалитет смо пошли како бисмо проверили претпоставку да се у близини Грачанице, која је име добила по истоименој речици, могли налазити остаци некаквог града. Локалитет, је иначе, пре неколико година евидентиран по случајним налазима римског новца и керамике из 4. века које је пронашао Зоран Новичић из Ваљева и уступио их овдашњем Народном музеју. И пре двадесетак дана ја и колега Дејан Булић смо се у једном шумарку готово саплели на дуги и добро очувани камени бедем – прича Арсић, при том додајући да су одмах потом у помоћ позвали колеге из Истраживачке станице Петница како би што детаљније детектовали простор и сачинили скицу основне фортификације.
Наш саговорник каже да се ради о добро очуваном бедему дугом преко 300, а широком између 2,5 до три метра. Зид је рађен од крупног ломљеног и тесаног камена, док је средиште уместо малтером испуњено ситним камењем. Оно што ће за археологе посебно бити интересантно је, да по првим налазима, у унутрашњости утврде постоје остаци стамбене архитектуре површине око пола хектара.
– Слично камено утврђење не постоји у Србији, сем на локалитету Крушевица код Бујановца, али је оно знатно млађе и везано је за период грчке цивилизације. Додуше, пронађена су на подручју Босне и Далмације, али која су у периоду праисторије Балкана градили Илири. У ваљевском случају говоримо о времену од око хиљаду година пре Христа кад су на овом подручју живела племена Илира и Трибала, док су ови крајеви били гранично подручје које се временом померало између те две етничке групе – наводи Арсић, додајући да је тренутно најбитније наведени простор који представља археолошку ексклузиву заштитити. Потом наставити са детаљним истраживањима од којих је могуће очекивати још прворазредних открића од регионалног, па можда, и светског значаја.
Б. Нововић  објављено:u  Политици, 02.11.2011

уторак, 3. фебруар 2015.

Испливала православна црква из језера...





Из извештаја неких локалних листова, као и домаће турске штампе и
новина „Милијета“ и „Заманa“, прво што сам схватио је постојање темеља
овe историјскe византијске цркве, о чему су први испричали неки пилоти
авиона за мерења и картографију који су летели изнад језера.
Прве референце су стигле од самих Турака који су причали о
постојању велике историјске цркве из четвртог века посвећенe светом
апостолу Петру, односно, сматра се да је то био један од првих великих
храмова који су красили ондашњу свегрчку православну Малу Азију.
Информацијa се односила на историјски објекат који се налазио у
језеру на око 20 метара од обале и дубини од два метара испод површине
воде. Како је саопштио председник Археолошког одељења за Улудаг
Универзитета у Бурси, Мустафа Сахин, на том месту, где се налазе
рушевине цркве, базилике, такође треба да леже и темељи локалног
парламента из римско доба. Професор Сахин сматра да је поред римског
здања била изграђена и величанствена црква, као што је приказана на
фотографији и вероватно је доминирала читавим регионом.
- Историјски подаци нам говоре, наглашава турски професор, да се са
изградњом храма започело 313 године, непосредно након што је
хришћанство са Константином Великим однело победу.
Овај значајни догађај означава почетак изградње и других велелепних
храмова уздуж и попреко по Малој Азији, у свим градовима где је живела
 хришћанскa популацијa и у свим римским провинцијама.
Претпоставља се, да је црква након великог земљотреса који је 740
године после Христа погодио регију, потонула у језеро, да би сe након
толиког времена, данас опет појавила.
Очигледно да je у прошлости око Никеје било много земљотреса, као и
велики земљотрес 1999 године, који је још више потонуо цркву испод
површине језера.
Данас и под непознатим условима, храм се поново појавио баш на
фотографијама општинске екипе из Брусе приликом снимања терена у циљу
„истраживања историјског наслеђа и снимања из ваздуха“, када је турски
авион летео над језером и фотографисао околину.
Према историјским подацима, град Никеја је превасходно познат као
место одржавања два историјска васељенска сабора (Први и Други Никејски
Сабор) ране хришћанске цркве.
Зграда локалног сената, (Senato Saray), како говоре сами Турци,
изграђена 325 године у саставу грађевинског комплекса за базиликом, али
је касније, због изградњe Аја Софијe Сенат пренет у Истанбул. Велелепна
Света Софија је данас претворена у џамију.
- Различити искази локалних становника, каже универзитетски
професор у Бурси, Бедри Јалман, о томе су нас извештавали, а и рибари
одавно су запазили како неке чудне рушевине леже на дну језера, али им
нису придавали историјски значај од археолошке вредности.
Историјска појава цркве испод површине никејског језера изненада је
постала стварност случајним летом турског картографског истраживачког
авиона над овом облашћу који је при том и открио историјску Грчку
православну хришћанску цркву.
Прве фотографије допрле до јавности показују изузетну лепоту и
величину овог храма-базилике. Како и турски истраживачи откривају, уз
Аја Софију, ова црква показује велику историјску и верску вредност.
Овај се храм сматра једним од највећих хришћанских центара у Малој
Азији тог времена и стога би могао привући многo ходочасникa из свих
крајева света.
Када је црква тачно потонула испод површине језера није нам
познато, али најважније је да се неочекивано поново појавила, да још
једном покаже, да се Грчки православни хришћански идентитет у Малој
Азији никада није изгубио, па чак данашњи разни „знаци“ задивљују и
турско становништво.
Никос Хиладакис
Новинар-писац и турколог
Славиша Лекић, са грчког за Васељенску ТВ прево и приредио

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"

ПСЕУДОНИМ "Сазвежђе З"
БЕЛАТУКАДРУЗ