NI tri godine od „otvaranja potrage“ za zemnim ostacima
komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba
Mihailovića, javnost ne zna gde je pokopan, da li potraga još traje, ako
je zaustavljena zašto je zaustavljena, da li su pretražene sve
potencijalne lokacije i koliko je to traganje koštalo.
Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja
generala Mihailovića, formirana 27. aprila 2009, pune dve godine
istraživala je arhive, saslušavala svedoke, kopala po dokumentacijama u
Londonu i Moskvi. Pošto je predstavila nalaze 14. aprila 2011, posao
preuzima Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica
ubijenih posle 12. septembra 1944. I ona je počela da radi dve godine
ranije. U rukama je imala iskaze više svedoka da je Draža pogubljen kraj
zida nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji. Iskopavanja, koja je vodio
istoričar Srđan Cvetković iz ove druge Državne komisije, počela su 18.
juna 2011, a prve rupe blizu čuvenog ružičnjaka napravili su upravo
Cvetković, Vladimir Todorović iz Tužilaštva za ratne zločine i Blažo
Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove i rođak
ravnogorca Đure Đurovića. Nađeno je više kostiju, ali je ekspertiza na
Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, mesec
dana kasnije, pokazala da su ostaci - životinjski. Posle toga sve je
zamrlo i zavladala je tišina.
Danas, tri godinekasnije, jedini koji je raspoložen da priča o onome što se desilo jeste
Srđan Cvetković iz Komisije za otkrivanje tajnih grobnica. On kaže da
Državna komisija za istinu o Draži više ne postoji čak ni na papiru, dok
Komisija za tajne grobnice formalno postoji, ali faktički su joj vezane
ruke
jer ne dobija ni dinara za rad. Cvetković ne zna koliko su
istraživanja tzv. Dražine komisije koštala, ali objašnjava da je
sondiranje terena bilo donacija Đurovića, a njegov angažman volonterski.
Takođe kaže da je ta komisija uradila maksimum koji je mogla:
pregledala je sve dostupne arhive, saslušala više desetina svedoka i na
osnovu poklapanja iskaza njih četvoro locirala Adu Ciganliju kao mesto
pogubljenja i potencijalnu tajnu grobnicu.
Svi svedoci su bili sekundarni, nijedan nije bio očevidac. Zapisnik sa
streljanja nije nađen, jer je „šetao“ od jedne političke instance do
druge, i na kraju nestao. Arhivski fondovi su iscrpljeni i dok se
eventualno ne pojavi nestali, ključni dokument, novih tragova nema, kao
ni novih svedoka. Ostalo je samo uverenje da je telo generala
Mihailovića posle streljanja ili uništeno ili izmešteno na drugu tajnu
lokaciju - objašnjava Cvetković.
Ostala mesta
pominjana tokom rada komisije kao potencijalne skrivene grobnice
(Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo), kako potvrđuje Cvetković, nikada
nisu ispitane. Kaže, svedočenja o tim lokacijama bila su „odokativna“.
Što
se tiče rada ove druge komisije, ona je napravila veliku bazu od 56.000
žrtava koje su likvidirane mahom bez suđenja, iz političkih razloga, i
zakopane u masovne grobnice. Utvrđeno je ko je kada i gde streljan.
Locirane i ekshumirane su grobnice u Sivcu, Boljevcu i Gumištu kod
Vlasotinca.
- Samo u Beogradu ima desetak takvih
stratišta, a u ostalim opštinama u Srbiji po jedno ili dva. Novca,
međutim, za dalje istraživanje nema, a Komisija nema ni ingerencije da
naloži sondiranje, kopanje, ekshumaciju i veštačenje. To mogu da odrade
samo sud i tužilaštvo. Mi čak ne možemo ni da obeležimo mesta egzekucije
- tvrdi Cvetković.
Dodaje i da je Komisija popisala
211 tajnih grobnica do sada, iako ih sigurno ima mnogo više. Tridesetak
najvećih, kaže, trebalo bi obeležiti. Između ostalih: Lisičji potok,
Slavnik kod Leskovca, kruševačku Magdalu, Bubanj kod Niša, Kraljevicu
kod Zaječara, Čačak pored Morave i valjevsko naselje Peti puk. Stratište
kraj mosta na Savi u Šapcu već je obeležilo jedno udruženje građana.
-
Verovatno neće biti nikakvog pomaka dok se ne donese politička
deklaracija u parlamentu kojom bi se osudila ova masovna streljanja. To
nam je, uostalom, preporučio Savet Evrope 2006. i Evropski parlament
2009. - zaključuje Cvetković.
KLjUČNI ISKAZ SNIMLjEN „DRAGOLjUB
Mihailović streljan je 17. jula 1946, u prvim jutarnjim časovima, na
Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora,
koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem sa prigušivačem streljana
su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos
zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri
godine i potom ubijen. Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun,
ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ,
pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik
sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne...“
Ovo
je ključni trag za „Dražinu komisiju“ - iskaz Slobodana Krstića, koji
su devedesetih snimili Miladin Gavrilović iz Zadužbine kralja Petra na
Oplencu i novinar Mileta Nedeljković.
Digli ruke od đenerala Draže | Društvo | Novosti.rs
komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba
Mihailovića, javnost ne zna gde je pokopan, da li potraga još traje, ako
je zaustavljena zašto je zaustavljena, da li su pretražene sve
potencijalne lokacije i koliko je to traganje koštalo.
generala Mihailovića, formirana 27. aprila 2009, pune dve godine
istraživala je arhive, saslušavala svedoke, kopala po dokumentacijama u
Londonu i Moskvi. Pošto je predstavila nalaze 14. aprila 2011, posao
preuzima Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica
ubijenih posle 12. septembra 1944. I ona je počela da radi dve godine
ranije. U rukama je imala iskaze više svedoka da je Draža pogubljen kraj
zida nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji. Iskopavanja, koja je vodio
istoričar Srđan Cvetković iz ove druge Državne komisije, počela su 18.
juna 2011, a prve rupe blizu čuvenog ružičnjaka napravili su upravo
Cvetković, Vladimir Todorović iz Tužilaštva za ratne zločine i Blažo
Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove i rođak
ravnogorca Đure Đurovića. Nađeno je više kostiju, ali je ekspertiza na
Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, mesec
dana kasnije, pokazala da su ostaci - životinjski. Posle toga sve je
zamrlo i zavladala je tišina.
Danas, tri godinekasnije, jedini koji je raspoložen da priča o onome što se desilo jeste
Srđan Cvetković iz Komisije za otkrivanje tajnih grobnica. On kaže da
Državna komisija za istinu o Draži više ne postoji čak ni na papiru, dok
Komisija za tajne grobnice formalno postoji, ali faktički su joj vezane
ruke
jer ne dobija ni dinara za rad. Cvetković ne zna koliko su
istraživanja tzv. Dražine komisije koštala, ali objašnjava da je
sondiranje terena bilo donacija Đurovića, a njegov angažman volonterski.
Takođe kaže da je ta komisija uradila maksimum koji je mogla:
pregledala je sve dostupne arhive, saslušala više desetina svedoka i na
osnovu poklapanja iskaza njih četvoro locirala Adu Ciganliju kao mesto
pogubljenja i potencijalnu tajnu grobnicu.
SRPSKI GOLOOTOČANI NA MIROGOJU
KOMISIJA za tajne grobnice pronašla je dokaze da je nemali broj
golootočana iz Srbije sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj, u
neobeleženim grobnicama. Da bi se istražilo ko sve tamo počiva potreban
je međudržavni dogovor Beograda i Zagreba. Među onima koji su gotovo
sigurno tamo sahranjeni je i Đorđe Mladenović, koji je na paklenom
ostrvu bio istovremeno kad i njegov sin Radoslav. Dešavalo se da jedan
od njih dvojice bude u „toplom zecu“ i batina drugog. Radoslav je
preživeo. Đorđe je nađen mrtav, sa ekserom u glavi! Neistraženih
masovnih grobnica ima i oko Prizrena, Dečana, Peći...
- KOMISIJA za tajne grobnice pronašla je dokaze da je nemali broj
golootočana iz Srbije sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj, u
neobeleženim grobnicama. Da bi se istražilo ko sve tamo počiva potreban
je međudržavni dogovor Beograda i Zagreba. Među onima koji su gotovo
sigurno tamo sahranjeni je i Đorđe Mladenović, koji je na paklenom
ostrvu bio istovremeno kad i njegov sin Radoslav. Dešavalo se da jedan
od njih dvojice bude u „toplom zecu“ i batina drugog. Radoslav je
preživeo. Đorđe je nađen mrtav, sa ekserom u glavi! Neistraženih
masovnih grobnica ima i oko Prizrena, Dečana, Peći...
Svi svedoci su bili sekundarni, nijedan nije bio očevidac. Zapisnik sa
streljanja nije nađen, jer je „šetao“ od jedne političke instance do
druge, i na kraju nestao. Arhivski fondovi su iscrpljeni i dok se
eventualno ne pojavi nestali, ključni dokument, novih tragova nema, kao
ni novih svedoka. Ostalo je samo uverenje da je telo generala
Mihailovića posle streljanja ili uništeno ili izmešteno na drugu tajnu
lokaciju - objašnjava Cvetković.
Ostala mesta
pominjana tokom rada komisije kao potencijalne skrivene grobnice
(Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo), kako potvrđuje Cvetković, nikada
nisu ispitane. Kaže, svedočenja o tim lokacijama bila su „odokativna“.
Što
se tiče rada ove druge komisije, ona je napravila veliku bazu od 56.000
žrtava koje su likvidirane mahom bez suđenja, iz političkih razloga, i
zakopane u masovne grobnice. Utvrđeno je ko je kada i gde streljan.
Locirane i ekshumirane su grobnice u Sivcu, Boljevcu i Gumištu kod
Vlasotinca.
- Samo u Beogradu ima desetak takvih
stratišta, a u ostalim opštinama u Srbiji po jedno ili dva. Novca,
međutim, za dalje istraživanje nema, a Komisija nema ni ingerencije da
naloži sondiranje, kopanje, ekshumaciju i veštačenje. To mogu da odrade
samo sud i tužilaštvo. Mi čak ne možemo ni da obeležimo mesta egzekucije
- tvrdi Cvetković.
Dodaje i da je Komisija popisala
211 tajnih grobnica do sada, iako ih sigurno ima mnogo više. Tridesetak
najvećih, kaže, trebalo bi obeležiti. Između ostalih: Lisičji potok,
Slavnik kod Leskovca, kruševačku Magdalu, Bubanj kod Niša, Kraljevicu
kod Zaječara, Čačak pored Morave i valjevsko naselje Peti puk. Stratište
kraj mosta na Savi u Šapcu već je obeležilo jedno udruženje građana.
-
Verovatno neće biti nikakvog pomaka dok se ne donese politička
deklaracija u parlamentu kojom bi se osudila ova masovna streljanja. To
nam je, uostalom, preporučio Savet Evrope 2006. i Evropski parlament
2009. - zaključuje Cvetković.
KLjUČNI ISKAZ SNIMLjEN „DRAGOLjUB
Mihailović streljan je 17. jula 1946, u prvim jutarnjim časovima, na
Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora,
koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem sa prigušivačem streljana
su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos
zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri
godine i potom ubijen. Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun,
ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ,
pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik
sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne...“
Ovo
je ključni trag za „Dražinu komisiju“ - iskaz Slobodana Krstića, koji
su devedesetih snimili Miladin Gavrilović iz Zadužbine kralja Petra na
Oplencu i novinar Mileta Nedeljković.
Digli ruke od đenerala Draže | Društvo | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар