Nebeski plavi kamen, koji je, možda, iza sebe ostavila neka napredna, iščezla civilizacija?

Italijan Anđelo Pitoni je 1990. godine posetio Sijera Leone, negde nedaleko od Konakrija na granici sa Gvinejom, kako bi potvrdio da li je region Kono zaista bogat dijamantima, kako bi zatim nabavio koncesije za kompaniju koja ga je unajmila. Proučavajući region, Pitoni je naišao na neverovatno otkriće koje je iz nepoznatog razloga ostalo zanemareno. On je pronašao plavi kamen sa misterioznim belim linijama na površini.

Jedan plemenski poglavica je objasnio Pitoniju da postoji drevna legenda koja objašnjava zašto je ova oblast toliko bogata dijamantima.

On je rekao kako je Bog pre mnogo vremena otkrio da se sprema pobuna među anđelima. Anđeli su prognani na zemlju u obliku statua, ali pored njih je na Zemlju palo i puno delova „neba“ i „zvezda“.

Pitoni je ispitao misteriozni kamen, misleći da je u pitanju neka vrsta veoma čistog tirkiza, ali nije pronašao nikakve nečistoće u ovom plavom misterioznom kamenu, iako u svakom mineralu ima bar malo nečistoća.

Kada se vratio u Evropu, Pitoni je odneo plavi kamen u Institut prirodnih nauka u Ženevi i na Univerzitet La Sapijenca u Rimu na analizu. Na njegovo iznenađenje, ispostavilo se da kamen nije tirkiz, niti da se uopšte nalazi u zvaničnom katalogu. Ovaj kamen nije pripadao nijednoj poznatoj grupi minerala, a „isti“ takav materijal je nedavno u Maroku pronašla britanski geolog En Grejson.

Najintrigantnije je to da boja minerala nema veze sa sastavom kamena. Istraživači ne mogu da shvate od čega je kamen dobio boju.

Kamen je prošao kroz nekoliko testova sa kiselinama na Univerzitetu u Utrehtu, ali nijedna kiselina nije uspela da ošteti ili modifikuje kamen. Zagrejan je na 3.000°C ali njegov sastav nije promenjen. Najzanimljiviji deo jeste da kamen nije imao boju kada je pregledan pod mikroskopom.

Istraživači jedino znaju da kamen nije nastao prirodnim putem i da ne potiče sa Zemlje.

Neki istraživači veruju da je ovaj misteriozni plavi kamen zapravo napravljen od strane napredne civilizacije izgubljene u istoriji. Ovaj kamen je samo još jedno od otkrića koje naučnici širom planete ne znaju objasniti.

Prema konačnoj analizi ovog „Nebeskog kamena“, kako je nazvan, 77,17% čini kiseonik, dok ostatak čine ugljenik (11,58%), silicijum (6,39%), kalcijum (3,31%) i još par elemenata kojih ima u tragovima. Ali čekajte, kako kamen može biti od kiseonika?

U španskim laboratorijama su sprovedeni dodatni testovi: rendgen analiza, plazma spektrometrija, gasna hromatografija, masena spektrometrija i infracrvena spektrometrija. Dobijeni su rezultati koji su jednako misteriozni.

Preliminarnim rendgen testovima je utvrđeno da se kamen sastoji u najvećoj meri od kalcijum hidroksida, kalcijum karbonata i kalcijum silikata, ali nijedan od ovih minerala ne daje kamenu plavu boju. Naučnici su posumnjali na prisustvo bakra ili nekog drugog tranzicionog materijala, ali nisu pronašli dokaz za svoju teoriju. Plazma spektrometrija je utvrdila da kiseonika ima između 50% i 55%, što je navodno normalno za kamen. Pravo iznenađenje su bili rezultati gasne hromatografije koji su imali za cilj da pronađu organska jedinjenja u kamenu koja bi mogla dati kamenu plavu boju.

Istraživači su odlučili da polome deo kamena i da ga pomešaju sa acetonom, heksanom i metilenom, ne bi li izvršili ekstrakciju ultrazvukom. Konačno, istraživači su detektovali organsko jedinjenje koje je nepoznato nauci. Nebeski kamen u sebi ima neki nemineralni element, ali se o njemu ne zna mnogo. Veruje se da je ovo organsko jedinjenje staro između 15.000 i 55.000 godina.

Kako navodi Pitoni, masena spektrometrija je otkrila hemijsku formulu jedinjenja, koje ne može biti povezano ni sa čim što postoji na Zemlji.

Kako je onda nastao ovaj misteriozni plavi kamen? Da li je to artefakt koji je iza sebe ostavila nekanapredna civilizacija? Ili je moguće da je u pitanju samo običan kamen koji naučnici nisu dobro proučili?

Webtribune.rs

Повлен: остаци зида утврђења старог преко 3000 година

Археолошко откриће, највероватније је дело Трибала или Илира. Бедеми су дуги преко 300 метара, а у унутрашњости постоје остаци стамбених објеката

Остаци зида утврђења старог преко 3.000 година Фото Завод за заштиту споменика културе Ваљево

Ваљево – Након загонетних камених кугли на простору планине Повлен, односно у атару ваљевског села Брезовице, откривено је праисторијско камено утврђење старо преко 3.000 година. Добро очуване остатке пронашли су, пре двадесетак дана, археолози ваљевског Завода за заштиту споменика културе, а потврда првих анализа дата од Археолошког института из Београда, говори о томе да је реч о најстаријој употреби камена за грађење бедема на простору Србије. С обзиром да су миленијум пре Христа на овом подручју живела племена Илира и Трибала, процене су, да је откривена камена утврда, њихово дело.

Радивоје Арсић, директор ваљевског Завода за заштиту споменика у разговору за наш лист каже да су после принудног прекида радова на истраживању манастира Грачанице у селу Тубравићу, чије је пресељење планирано због пуњења акумулације „Ровни”, наставили одређене провере у атару суседног села Брезовица.

– На тај локалитет смо пошли како бисмо проверили претпоставку да се у близини Грачанице, која је име добила по истоименој речици, могли налазити остаци некаквог града. Локалитет, је иначе, пре неколико година евидентиран по случајним налазима римског новца и керамике из 4. века које је пронашао Зоран Новичић из Ваљева и уступио их овдашњем Народном музеју. И пре двадесетак дана ја и колега Дејан Булић смо се у једном шумарку готово саплели на дуги и добро очувани камени бедем – прича Арсић, при том додајући да су одмах потом у помоћ позвали колеге из Истраживачке станице Петница како би што детаљније детектовали простор и сачинили скицу основне фортификације.

Наш саговорник каже да се ради о добро очуваном бедему дугом преко 300, а широком између 2,5 до три метра. Зид је рађен од крупног ломљеног и тесаног камена, док је средиште уместо малтером испуњено ситним камењем. Оно што ће за археологе посебно бити интересантно је, да по првим налазима, у унутрашњости утврде постоје остаци стамбене архитектуре површине око пола хектара.

– Слично камено утврђење не постоји у Србији, сем на локалитету Крушевица код Бујановца, али је оно знатно млађе и везано је за период грчке цивилизације. Додуше, пронађена су на подручју Босне и Далмације, али која су у периоду праисторије Балкана градили Илири. У ваљевском случају говоримо о времену од око хиљаду година пре Христа кад су на овом подручју живела племена Илира и Трибала, док су ови крајеви били гранично подручје које се временом померало између те две етничке групе – наводи Арсић, додајући да је тренутно најбитније наведени простор који представља археолошку ексклузиву заштитити. Потом наставити са детаљним истраживањима од којих је могуће очекивати још прворазредних открића од регионалног, па можда, и светског значаја.

Б. Нововић  објављено:u  Политици, 02.11.2011

Vuk Draskovic na mestu pogubljenja generala Dragoljuba Mihailovica, 15.0...

Испливала православна црква из језера...

Из извештаја неких локалних листова, као и домаће турске штампе и
новина „Милијета“ и „Заманa“, прво што сам схватио је постојање темеља
овe историјскe византијске цркве, о чему су први испричали неки пилоти
авиона за мерења и картографију који су летели изнад језера.

Прве референце су стигле од самих Турака који су причали о
постојању велике историјске цркве из четвртог века посвећенe светом
апостолу Петру, односно, сматра се да је то био један од првих великих
храмова који су красили ондашњу свегрчку православну Малу Азију.

Информацијa се односила на историјски објекат који се налазио у
језеру на око 20 метара од обале и дубини од два метара испод површине
воде. Како је саопштио председник Археолошког одељења за Улудаг
Универзитета у Бурси, Мустафа Сахин, на том месту, где се налазе
рушевине цркве, базилике, такође треба да леже и темељи локалног
парламента из римско доба. Професор Сахин сматра да је поред римског
здања била изграђена и величанствена црква, као што је приказана на
фотографији и вероватно је доминирала читавим регионом.

- Историјски подаци нам говоре, наглашава турски професор, да се са
изградњом храма започело 313 године, непосредно након што је
хришћанство са Константином Великим однело победу.

Овај значајни догађај означава почетак изградње и других велелепних
храмова уздуж и попреко по Малој Азији, у свим градовима где је живела
 хришћанскa популацијa и у свим римским провинцијама.

Претпоставља се, да је црква након великог земљотреса који је 740
године после Христа погодио регију, потонула у језеро, да би сe након
толиког времена, данас опет појавила.

Очигледно да je у прошлости око Никеје било много земљотреса, као и
велики земљотрес 1999 године, који је још више потонуо цркву испод
површине језера.

Данас и под непознатим условима, храм се поново појавио баш на
фотографијама општинске екипе из Брусе приликом снимања терена у циљу
„истраживања историјског наслеђа и снимања из ваздуха“, када је турски
авион летео над језером и фотографисао околину.

Према историјским подацима, град Никеја је превасходно познат као
место одржавања два историјска васељенска сабора (Први и Други Никејски
Сабор) ране хришћанске цркве.

Зграда локалног сената, (Senato Saray), како говоре сами Турци,
изграђена 325 године у саставу грађевинског комплекса за базиликом, али
је касније, због изградњe Аја Софијe Сенат пренет у Истанбул. Велелепна
Света Софија је данас претворена у џамију.

- Различити искази локалних становника, каже универзитетски
професор у Бурси, Бедри Јалман, о томе су нас извештавали, а и рибари
одавно су запазили како неке чудне рушевине леже на дну језера, али им
нису придавали историјски значај од археолошке вредности.

Историјска појава цркве испод површине никејског језера изненада је
постала стварност случајним летом турског картографског истраживачког
авиона над овом облашћу који је при том и открио историјску Грчку
православну хришћанску цркву.

Прве фотографије допрле до јавности показују изузетну лепоту и
величину овог храма-базилике. Како и турски истраживачи откривају, уз
Аја Софију, ова црква показује велику историјску и верску вредност.

Овај се храм сматра једним од највећих хришћанских центара у Малој
Азији тог времена и стога би могао привући многo ходочасникa из свих
крајева света.

Када је црква тачно потонула испод површине језера није нам
познато, али најважније је да се неочекивано поново појавила, да још
једном покаже, да се Грчки православни хришћански идентитет у Малој
Азији никада није изгубио, па чак данашњи разни „знаци“ задивљују и
турско становништво.

Никос Хиладакис

Новинар-писац и турколог

Извор: http://www.defencenet.gr/defence/item/έχουν-σοκαριστεί-οι-τούρκοι-από-τον-αναδυόμενο-ναό-του-αγίου-πέτρου-στη-νίκαιας

Славиша Лекић, са грчког за Васељенску ТВ прево и приредио

Поводом текста ,,Принцип није клечао“

Поводом текста ,,Принцип није клечао“

Тема о избијању Првог светског рата је због ограничености  простора прејака за темељнију расправу у „Политици“, „Вечерњим новостима“ и „Печату“. Уместо расправе о заиста тешким питањима која сам покренуо, прешло се на дискредитације и увреде, како иначе и бива код нас Срба.
Полетарац у српској историографији, Б.М. („Принцип није клечао“, „Политика“, 21. јануар 2015), без иједне познате књиге, спочитава ми да се нисам бавио Принципом, да нисам написао „ништа ново“, да су моје тврдње „климаве“ и, на крају, све моје ставове довео је у везу с Хашким судом!
Његове неосноване оптужбе не заслужују одговор, али сам дужан да читаоцима „Политике“  скренем пажњу на неке чињенице, само са једном намером – да добро размисле о ономе што се догодило читаво столеће раније, пре него што прихвате било чије мишљење.
Од више тешких питања изнетих у интервјуу у „Вечерњим новостима“ (14. децембар 2014) све се свело на злоупотребу глагола клечати који сам користио у пренесеном значењу, и то још и нагласио. Историографски полетарац тврди да „Принцип пред Фердинандом није клечао“.
Сасвим тачно, али је тачно и то да је убиством дао повод избијању Првог светског рата, до тада највећем светском крвопролићу, у којем је, процентуално, највише страдао српски народ!

Очигледно, млади повесник није у стању да се запита шта су Срби добили атентатом и повеже овај светски догађај са завршетком рата. Да  се послужим Милорадом Екмечићем, на чије ставове се позивају моји критичари, па и Б.М: „За српски народ стварање Југославије је била Пирова победа“, а утапањем српске државности у југословенску државност Срби су доживели „највећи пораз у својој историји“ (Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1459-1992), Београд, стр. 371, 372)!
Нека ми буде допуштено, уз извињење што немам простора да идеју образложим у појединостима, да наведем један изузетно поучан пример. Вожд Карађорђе је, неспорно, херојска величина, а његов Устанак херојско дело српског народа.
Године 1813. он је имао могућност да са Турцима склопи мир и створи аутономну српску државу, али је вожд одлучио да све стави на коцку и пружи отпор Турцима како би сачувао ратом стечену независност. Сви знамо да је поклекао пред надмоћном турском војском и склонио се, гле чуда, баш у Аустрију. Србија је била покорена и нестала са историјске позорнице.
Године 1815. Милош Обреновић је такође храбро ратовао против Турака, али када је схватио да не може успешно да се супростави трима турским војскама, он је започео преговоре и водио их пуних петнаест година, да би их завршио Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. године.
Србија је стекла статус аутономне Кнежевине, под заштитом Русије. На савет руског цара кнез Милош је отпутовао 1835. године у Цариград да пољуби султану скуте у знак захвалности, што је уз руску помоћ, како се онда говорило, милостиво даровао државност Србији.
Нико и ничим не може оспорити херојско дело вожда Карађорђа, без којег не би било ни дипломатског успеха кнеза Милоша, подржаваног од Русије. Зар је кнез Милошева упорна, вешта и до савршенства исказана дипломатска вештина, само зато што је султану пољубио скуте, негативан чин у српској повести?
Не, то су „пути величине“, којима смо често, и у великој нужди, морали да се крећемо, присиљавани од моћних и неумољивих, оних који су имали само један циљ – да нам нанесу зло, пре свега: 1813, 1815, 1914, 1941. и 1999. године! И само смо једном били мудри и опрезни – 1815. године!
Моје непоколебиво мишљење је – држава и народ морају се чувати по сваку цену, и несме их нико излагати ризику, поразу и катастрофи. Слобода народа и државе морају се бранити мирним путем до последњих могућности, и тек када се сва средства исцрпе – ратом!
Вратимо се за трен надобудном повеснику, који не само да не уме да чита већ не уме ни да мисли, будући да сам себе оспорава. Б.М. пише да је Трифко Грабеж изјавио у истрази, чему сам посветио посебну пажњу у својој књизи о Принципу: „Да сам знао да ће последица бити европејски рат, никада не бих учествовао у атентату“!
Молим уредника да ове речи остави болдиране, можда ће оне, накнадно, пробудити савест несамосталног повесника и мојих критичара. А ја бих овом Грабежовом закаснелом и искреном признању додао и речи младобосанца Ђоке Слијепчевића, да су видовдански атентатори били „наивна српска деца“, ништа мање од нашег на далеко чувеног младог повесника којег и обичан поветарац може померити услед његових контрадикторних погледа, несувислих увреда, чак и лажи!
Само због уважене читалачке публике „Политике“, која, надам се, није спремна да олако прихати иједно мишљење, па и моје, дужан сам да поновим своје основне идеје.  Истичем да се о њима може дискутовати, полемисати, чак их и оспоравати и допуњавати, али само чињеницама.
1)    Расправе о ревизији догађаја из 1914. године било је и биће све док буда повесника. Показало се, у више наврата, као и 2014. године, да нема историчара, ни код нас ни у свету, који би могао да измени већ прихваћено мишљење о одговорности за Први светски рат.
2)    Немачки историчари су признали да је империјализам царске Немачке узрок избијању Великог рата и да је она због тога одговорна (Фриц Фишер и други).
3)    Неспорна је чињеница да је Аустро-Угарска, гурана од Немачке, изазвала и објавила рат Краљевини Србији, и да је због тога одговорна. (Молим све лекторе да званичан назив државе – Аустро-Угарска немају право да мењају!)
4)    Младобосански атентатори и србијанска обавештајна служба организовали су и извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године. Идеја за атентат је младобосанска, а атентаторе је србијанска обавештајна служба организовала,  снабдела оружјем и пружила логистичку подршку.
5)    Србијанска влада је сазнала за атентат са закашњењем и предузела је мере да га спречи, али се показало да је закаснила и да су мере  биле недовољне. Имајући у виду ове чињенице, истичем да одговорна влада није смела да допусти да је деца уведу у рат, који није желела и за који није била спремна!
6)    Одговорност Србије не односи се на идеју, организацију и извођење Видовданског атентата (ако се Апис може изузети из ове радње), али је одговорна што није предузела све мере да заустави атентаторе, чиме би показала одговорност, опрезност и  озбиљност у намери да заштити сопствену државу и народ. Атентат је требало спречити по сваку цену, понављам више пута, не због Немачке и Аустро-Угарске, које траже повод за рат, већ упркос њима, због спасења Срба и двеју српских држава.
7)    Скала одговорности: 1) Немачка, 2) Аустро-Угарска и 3) Србија проистиче из чињеница, о којима се може разговарати и расправљати, чак и жустро, понудити нова виђења и тумачења, али верујем, нерадо, да се не може изменити.
И, на послетку, Срби, историчари пре свега али и сви остали, добро размилите: да ли је безначајна  одговорност за повод Великом рату? Она се не може ни мерити ни упоређивати са одговорношћу за узрок Великом рату.
Та разлика није мала и она скида са српског народа ону одговорност која се основано приписује Немачкој и Аустро-Угарској. Она би, истовремено, требало да послужи као опомена да „наивна српска деца“ нису имала никакво право да дају повод избијању рата који су прижељкивали наши непријатељи, поготово када се зна, не само на основу Грабежовог признања већ и Принциповог и свих осталих учесника, да нису размишљали о последицама  видовданског чина.
Када би започео Први светски рат да није било Видовдана 1914, ствар је нагађања, али је извесно да би избио коју годину касније, што је одговарало Србији и Русији а није одговарало Немачкој и Аустро-Угарској.
Престајем да се дописујем са повесником Б.М. и новинаром М. В. Следећи идеју свог професора и колеге Андреја Митровића, једног од најбољих зналаца Првог светског рата, уместо полемика које су  сведене на упрошћену, увредљиву и злоупотрељену идеју о „клечању“, понудићу читаоцима књигу о Србији 1914. године.
Рат је започео усред године, што ми омогућује да равномерно прикажем доба мира и доба рата, с бројним занимљивим паралелама, које ће, надам се, бити методолошке и сазнајне новине.
Професор универзитета

Радош Љушић

објављено: у Политици 29.01.2015.

      = видети и :ПОЛЕМИКА Боривоје Милошевић:Принцип није клечао

КОЛИНДА

Разумети једну ствар, значи видети јој историју: њен постанак и
развој каже Божа Кнежевић, наш филозоф. Отуда, на прсте се могу
избројати хрватски и босански људи од пера, који признају – да су
припадници све три вере на Хелму (Балкану) – један народ.


У циљу неговања заједничке традиције Срба православних, Срба
муслимана и Срба римокатолика, Матица српска у Дубровнику (у
избеглиштву) организује у Београду, маја ове године, међународни научни
скуп о заједничкој баштини Срба сва три закона (Вук). Нека овај
чланак, уз кратко објашњење о пореклу имена нове хрватске председнице,
Колинде Грабар Китаровић, помогне да се схвати српска припадност
покатоличених Срба – које је колонијална Аустрија с Ватиканом, силом,
сврстала у хрватску нацију у 19. столетју. Име хрватске председнице
потиче од имена предхришћанске српске богиње и то ће бити (поред
осталог) тема радова најављеног научног скупа у Београду.

Слободан М. Филиповић

 




Женско лично име Колинда, није како се мисли каламбур од имена светог
Николе, нити Николије или енглеског Colin, већ је оно име старе српске
или аријске Богиње Мајке, Калинда, у значењу Коледа – што је друго име
за сунце и божанску кћер миљеницу Вишњег бога, која у миту годишње
препорађа Сунце о Божићу:


Затрудни се света земља, Колендо, Колендо,


света земља србска, Колендо, Колендо,


те ми роди млад Божола, Колендо, Колендо,


млад Божола Божића, Колендо, Колендо,


донесе га до наскара, Колендо, Колендо.     (Милојевић, Песме)


Коледо је припев и призив у коледарским песмама, а обичај коледа
опште српски, у тесној вези с Божићем и зимском краткодневицом, када је
Земља најближа Сунцу, кад његови зраци падају под највећим углом, па је
тада најхладније: Питали курјака када је најхладније, а он одговорио: кад се Сунце рађа!


Коленда је било уобичајено лично име дубровачке властеле. Ово лично
име је изобичајено на острву Ластову тек крајем 19. века, а презиме
Колендић постоји и данас на западу Хелма. Не треба да чуди што се ово
име јавља у нашим западним крајевима, јер, два милиона Срба католика
Далмације и Војне Крајине је проглашено, на свекатоличком конгресу
почетком 20. века, за Хрвате.


Астролози ово божанско име везују за знак Бика, а народ за Ивањдан
или Колед-бора, као оличење светлости Сунца о врхунцу летње дугодневице:
Од Божићних искри настају Ивањски кресови! Зато А. Асов каже,
да су наши преци примили календар од бога Коледа (Звездана књига Коледа)
тумачећи га као “Коледин дар”, док за Коледову лађу, каже да су је
Јелини видели као брод Аргонаута.


Многе речи настале су по имену Коледе, Богиње Мајке, која се назива и
Калинда. На првом месту од речи“календар”, како тумачи и А. Асов –
потичу у српском језику бројни изрази: срп. коледа, Нова година: божићни
хлеб (Раб), календа, честитка и дарови за Нову годину (Дубровник),
коледар(колодар), име за јануар, коледарник, предсказање временских
прилика у току године – на основу дана у који пада Божић. Од имена
Богиње Коле(н)де је настало лат. calendae, први дан месеца (књига пореза
о колинденском дану, која је временом добила значење годишњака, са
поделом на месеце, недеље и дане), јелински: Kalandai, румунски:
colinda, персијски: qulandar, суфи(посвећеник) – реч која у арапском,
поред припадника дервишког реда, значи и “чисто злато”.


Семантички, неки изводе име богиње Коле(н)де помоћу речи “коло”, што
је логично, јер су ови појмови везани за циклус. Али, питање је, да ли
је ова поставка тачна – иако делује логично? Име Богиње Мајке Коле(н)де
је кованица од √ кал, следити, носити + √ корен инд, моћ, што би у
слободном преводу било “она која носи моћ”, да препорађа Сунце Божије на
небеској простирци ноћног неба – Кумове сламе (Млечни пут) о зимској
краткодневици. Зато Сорбеј (Орфеј) и пева, да је Ноћ мајка богова и
људи.


Слободан М. Филиповић



“АКО КОЗА ЛАЖЕ РОГ НЕ ЛАЖЕ”

„Бродолом“?

Како је настала књига „Бродолом“?
Морам да признам, сасвим случајно, ако се у животу ишта дешава случајно. А највеће чудо је било да се о највећој речној несрећи на Балкану, можда и у свету, никада пре мене није писало, иако је од тада прошло више од шездесет година. Трагедија српског Титаника која се у центру Београда догодила 9. септембра 1952. године, била је и превише инспиративна да бих могао да је занемарим, а прве информације о њој сам пронашао на надгробним споменицима, на Земунском и Новом гробљу. Међутим, прави изазов је настао касније, тек када сам схватио да ову несрећу више нико не памти, па чак ни они који су тада живели у престоници Југославије.
 Оживели сте једну причу која је пала у заборав, да ли сте дошли до сазнања зашто је само мали број људи знао за ту несрећу?

Влада Арсић (Фото: Приватна архива)

Трагедија је била толико велика да није могла да се прећути, али је заиста све учињено да се брзо заборави. Није било телевизије и интернета, радијске вести су биле штуре и спорадичне, постојала су само два дневна листа… И управо су они дали највећи допринос колективном забораву. Иако су новинари данима извештавали о детаљима несреће, вест о томе се никада није нашла на насловним странама тадашње Политике и Борбе, све време је гурана на унутрашње стране, као да се неко трудио да привуче што мање публицитета. Уосталом, сам податак да је све време прећуткивана, да место несреће никада није обележено и да је прва годишњица обележена тек педесет година касније, када су се сами преживели путници организовали и положили цвеће на месту потонућа, довољно говори. У међувремену, време је учинило своје, штошта се заборавило и све до појаве ове књиге сећања су потпуно замрла.
 Књига је заснована на истинитом догађају, како сте дошли на идеју да кроз њу провучете љубав двоје младих, која представља фикцију?
Када чујете или прочитате о некој несрећи, обично се све сведе на број жртава и уопштене информације. Колико год да сте погођени трагедијом, те људе не познајете, не знате ништа о њима, па вас и њихова судбинa не може да погоди у знатној мери. Међутим, када се међу страдалима нађу и они који су вам блиски, људи које сте познавали или с којима сте се дружили, сам доживљај је другачији. Радња која претходи несрећи и која се потом наставља јесте фикција, али је драма главног јунака стварна, нешто што се заиста догодило једном од путника. Све до изласка Бродолома, овај човек је био само бројка, статистички податак, једно од имена на подужем списку страдалих. У роману, међутим, он добија и људска обличја, представљен је његов живот и све оне жеље, наде и снови који није стигао да оствари. Наравно, како је у средишту свачијег живота љубав, није чудно што се и штиво о овој трагедији напослетку претвара у љубавни роман.
Интересантно је да је брод имао два дела, једна врата су се отварала  из унутра, друга са споља, једна врата успела су да се отворе друга нису. Да ли је приликом постављања врата случајно дошло до таквог распореда или нечијом грешком?
Реч је о просторијама у потпалубљу, два путничка салона у које су путници сконили пред градом и јаким пљуском. Управо се тај детаљ, смер улазних врата, показао и као најкобнији у целој причи. Салон чија су се врата отварала на споља био је блокиран, притисак воде је затворио врата и из њега нико није изашао жив. Путници у другом салону имали су више среће.
 За колико минута је потонуо брод?
Након превртања потонуо је за мање од три минута. Пронађен је на дубини од 14 метара у положају као да плови, практично без икаквих оштећења. Након извлачења, сушења и уградње додатних стабилизатора, наставио је пловидбу под другим именим. Почетком седамдесетих година прошлог века повучен је из саобраћаја, рециклиран је и данас од њега нема ни трага.
 Ко се налазио на броду, млади, стари, деца? Зна ли се тачан број жртава?
Пронађено је 126 утопљеника, али верујем да то није био и коначан број жртава. Лешеви су проналажени и данима касније, код Панчевачког моста, надомак Винче, па и Ритопека, вероватно да је било и оних који никада нису пронађени. Иначе, брод Ниш је био део градског јавног саобраћаја, превозио је ђаке, студенте и раднике, читаве породице. С тога и не чуди што се на њему затекло и много деце.

Насловна страна књиге( Фото: Лагуна)

 На промоцији сте говорили о још неким занимљивим догађајима и истинитим причама, хоћете да их поделите са нашим читаоцима?
Београд је један од најстаријих градова Европе и није чудно што има дугу историју. Нажалост, његова повесница је махом хроника ратова, разарања, паљења и свакојаких људских несрећа. Готово да нема квадратног метра у ужем градском језгру које није посејано костима или места на коме неко није страдао. Ко би могао данас да претпостави да је читав блок зграда на подручју некадашње Варош капије, омеђен Обилићевим и Косанчићевим венцем подигнут на некадашњем кужном гробљу? Да се и данас може лоцирати место између палате Албаније и ресторана Душанов град где су набијени на колац ђакон Авакум и игуман манастира Стијеник Пајсије? Или, рецимо, да посмртни остаци већине некадашњих Београђана и данас почива у Ташмајданском парку иако се верује да су одавно пренети на Ново гробље? Наравно, све ово је само делић давно прохујалих времена, али и прави Елдорадо за неке нове теме и неке нове књиге.
 Да ли спремате нови роман? Можете ли нам открити тему?
Стављена је тачка на Ноћ архангела, књигу која би требала да изађе из штампе током ове године. Реч је о историјском трилеру који прати најзанимљивије, често и најкобније тренутке у животу чланова владајућих династија модерне Србије. Упркос фикцији саме радње, књига обилује историјским пикантеријама потпуно непознатих широј јавности. У средишту приче је судбина потомака Николе Новаковића, Карађорђевог убице, усуд злочинца, али и свих оних који су покушали да тргују овим злоделом, без обзира на то каква им је улога била у оном што се на дан летњег Арханђела Гаврила, 1817. године, догодило у Радовањском лугу. Надам се да ће ово штиво привући велику пажњу читалачке публике, нарочито љубитеља историјских драма.
Извор: Правда/ Марија Гојковић