Поводом текста ,,Принцип није клечао“

Поводом текста ,,Принцип није клечао“

Тема о избијању Првог светског рата је због ограничености  простора прејака за темељнију расправу у „Политици“, „Вечерњим новостима“ и „Печату“. Уместо расправе о заиста тешким питањима која сам покренуо, прешло се на дискредитације и увреде, како иначе и бива код нас Срба.
Полетарац у српској историографији, Б.М. („Принцип није клечао“, „Политика“, 21. јануар 2015), без иједне познате књиге, спочитава ми да се нисам бавио Принципом, да нисам написао „ништа ново“, да су моје тврдње „климаве“ и, на крају, све моје ставове довео је у везу с Хашким судом!
Његове неосноване оптужбе не заслужују одговор, али сам дужан да читаоцима „Политике“  скренем пажњу на неке чињенице, само са једном намером – да добро размисле о ономе што се догодило читаво столеће раније, пре него што прихвате било чије мишљење.
Од више тешких питања изнетих у интервјуу у „Вечерњим новостима“ (14. децембар 2014) све се свело на злоупотребу глагола клечати који сам користио у пренесеном значењу, и то још и нагласио. Историографски полетарац тврди да „Принцип пред Фердинандом није клечао“.
Сасвим тачно, али је тачно и то да је убиством дао повод избијању Првог светског рата, до тада највећем светском крвопролићу, у којем је, процентуално, највише страдао српски народ!

Очигледно, млади повесник није у стању да се запита шта су Срби добили атентатом и повеже овај светски догађај са завршетком рата. Да  се послужим Милорадом Екмечићем, на чије ставове се позивају моји критичари, па и Б.М: „За српски народ стварање Југославије је била Пирова победа“, а утапањем српске државности у југословенску државност Срби су доживели „највећи пораз у својој историји“ (Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1459-1992), Београд, стр. 371, 372)!
Нека ми буде допуштено, уз извињење што немам простора да идеју образложим у појединостима, да наведем један изузетно поучан пример. Вожд Карађорђе је, неспорно, херојска величина, а његов Устанак херојско дело српског народа.
Године 1813. он је имао могућност да са Турцима склопи мир и створи аутономну српску државу, али је вожд одлучио да све стави на коцку и пружи отпор Турцима како би сачувао ратом стечену независност. Сви знамо да је поклекао пред надмоћном турском војском и склонио се, гле чуда, баш у Аустрију. Србија је била покорена и нестала са историјске позорнице.
Године 1815. Милош Обреновић је такође храбро ратовао против Турака, али када је схватио да не може успешно да се супростави трима турским војскама, он је започео преговоре и водио их пуних петнаест година, да би их завршио Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. године.
Србија је стекла статус аутономне Кнежевине, под заштитом Русије. На савет руског цара кнез Милош је отпутовао 1835. године у Цариград да пољуби султану скуте у знак захвалности, што је уз руску помоћ, како се онда говорило, милостиво даровао државност Србији.
Нико и ничим не може оспорити херојско дело вожда Карађорђа, без којег не би било ни дипломатског успеха кнеза Милоша, подржаваног од Русије. Зар је кнез Милошева упорна, вешта и до савршенства исказана дипломатска вештина, само зато што је султану пољубио скуте, негативан чин у српској повести?
Не, то су „пути величине“, којима смо често, и у великој нужди, морали да се крећемо, присиљавани од моћних и неумољивих, оних који су имали само један циљ – да нам нанесу зло, пре свега: 1813, 1815, 1914, 1941. и 1999. године! И само смо једном били мудри и опрезни – 1815. године!
Моје непоколебиво мишљење је – држава и народ морају се чувати по сваку цену, и несме их нико излагати ризику, поразу и катастрофи. Слобода народа и државе морају се бранити мирним путем до последњих могућности, и тек када се сва средства исцрпе – ратом!
Вратимо се за трен надобудном повеснику, који не само да не уме да чита већ не уме ни да мисли, будући да сам себе оспорава. Б.М. пише да је Трифко Грабеж изјавио у истрази, чему сам посветио посебну пажњу у својој књизи о Принципу: „Да сам знао да ће последица бити европејски рат, никада не бих учествовао у атентату“!
Молим уредника да ове речи остави болдиране, можда ће оне, накнадно, пробудити савест несамосталног повесника и мојих критичара. А ја бих овом Грабежовом закаснелом и искреном признању додао и речи младобосанца Ђоке Слијепчевића, да су видовдански атентатори били „наивна српска деца“, ништа мање од нашег на далеко чувеног младог повесника којег и обичан поветарац може померити услед његових контрадикторних погледа, несувислих увреда, чак и лажи!
Само због уважене читалачке публике „Политике“, која, надам се, није спремна да олако прихати иједно мишљење, па и моје, дужан сам да поновим своје основне идеје.  Истичем да се о њима може дискутовати, полемисати, чак их и оспоравати и допуњавати, али само чињеницама.
1)    Расправе о ревизији догађаја из 1914. године било је и биће све док буда повесника. Показало се, у више наврата, као и 2014. године, да нема историчара, ни код нас ни у свету, који би могао да измени већ прихваћено мишљење о одговорности за Први светски рат.
2)    Немачки историчари су признали да је империјализам царске Немачке узрок избијању Великог рата и да је она због тога одговорна (Фриц Фишер и други).
3)    Неспорна је чињеница да је Аустро-Угарска, гурана од Немачке, изазвала и објавила рат Краљевини Србији, и да је због тога одговорна. (Молим све лекторе да званичан назив државе – Аустро-Угарска немају право да мењају!)
4)    Младобосански атентатори и србијанска обавештајна служба организовали су и извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године. Идеја за атентат је младобосанска, а атентаторе је србијанска обавештајна служба организовала,  снабдела оружјем и пружила логистичку подршку.
5)    Србијанска влада је сазнала за атентат са закашњењем и предузела је мере да га спречи, али се показало да је закаснила и да су мере  биле недовољне. Имајући у виду ове чињенице, истичем да одговорна влада није смела да допусти да је деца уведу у рат, који није желела и за који није била спремна!
6)    Одговорност Србије не односи се на идеју, организацију и извођење Видовданског атентата (ако се Апис може изузети из ове радње), али је одговорна што није предузела све мере да заустави атентаторе, чиме би показала одговорност, опрезност и  озбиљност у намери да заштити сопствену државу и народ. Атентат је требало спречити по сваку цену, понављам више пута, не због Немачке и Аустро-Угарске, које траже повод за рат, већ упркос њима, због спасења Срба и двеју српских држава.
7)    Скала одговорности: 1) Немачка, 2) Аустро-Угарска и 3) Србија проистиче из чињеница, о којима се може разговарати и расправљати, чак и жустро, понудити нова виђења и тумачења, али верујем, нерадо, да се не може изменити.
И, на послетку, Срби, историчари пре свега али и сви остали, добро размилите: да ли је безначајна  одговорност за повод Великом рату? Она се не може ни мерити ни упоређивати са одговорношћу за узрок Великом рату.
Та разлика није мала и она скида са српског народа ону одговорност која се основано приписује Немачкој и Аустро-Угарској. Она би, истовремено, требало да послужи као опомена да „наивна српска деца“ нису имала никакво право да дају повод избијању рата који су прижељкивали наши непријатељи, поготово када се зна, не само на основу Грабежовог признања већ и Принциповог и свих осталих учесника, да нису размишљали о последицама  видовданског чина.
Када би започео Први светски рат да није било Видовдана 1914, ствар је нагађања, али је извесно да би избио коју годину касније, што је одговарало Србији и Русији а није одговарало Немачкој и Аустро-Угарској.
Престајем да се дописујем са повесником Б.М. и новинаром М. В. Следећи идеју свог професора и колеге Андреја Митровића, једног од најбољих зналаца Првог светског рата, уместо полемика које су  сведене на упрошћену, увредљиву и злоупотрељену идеју о „клечању“, понудићу читаоцима књигу о Србији 1914. године.
Рат је започео усред године, што ми омогућује да равномерно прикажем доба мира и доба рата, с бројним занимљивим паралелама, које ће, надам се, бити методолошке и сазнајне новине.
Професор универзитета

Радош Љушић

објављено: у Политици 29.01.2015.

      = видети и :ПОЛЕМИКА Боривоје Милошевић:Принцип није клечао

КОЛИНДА

Разумети једну ствар, значи видети јој историју: њен постанак и
развој каже Божа Кнежевић, наш филозоф. Отуда, на прсте се могу
избројати хрватски и босански људи од пера, који признају – да су
припадници све три вере на Хелму (Балкану) – један народ.


У циљу неговања заједничке традиције Срба православних, Срба
муслимана и Срба римокатолика, Матица српска у Дубровнику (у
избеглиштву) организује у Београду, маја ове године, међународни научни
скуп о заједничкој баштини Срба сва три закона (Вук). Нека овај
чланак, уз кратко објашњење о пореклу имена нове хрватске председнице,
Колинде Грабар Китаровић, помогне да се схвати српска припадност
покатоличених Срба – које је колонијална Аустрија с Ватиканом, силом,
сврстала у хрватску нацију у 19. столетју. Име хрватске председнице
потиче од имена предхришћанске српске богиње и то ће бити (поред
осталог) тема радова најављеног научног скупа у Београду.

Слободан М. Филиповић

 




Женско лично име Колинда, није како се мисли каламбур од имена светог
Николе, нити Николије или енглеског Colin, већ је оно име старе српске
или аријске Богиње Мајке, Калинда, у значењу Коледа – што је друго име
за сунце и божанску кћер миљеницу Вишњег бога, која у миту годишње
препорађа Сунце о Божићу:


Затрудни се света земља, Колендо, Колендо,


света земља србска, Колендо, Колендо,


те ми роди млад Божола, Колендо, Колендо,


млад Божола Божића, Колендо, Колендо,


донесе га до наскара, Колендо, Колендо.     (Милојевић, Песме)


Коледо је припев и призив у коледарским песмама, а обичај коледа
опште српски, у тесној вези с Божићем и зимском краткодневицом, када је
Земља најближа Сунцу, кад његови зраци падају под највећим углом, па је
тада најхладније: Питали курјака када је најхладније, а он одговорио: кад се Сунце рађа!


Коленда је било уобичајено лично име дубровачке властеле. Ово лично
име је изобичајено на острву Ластову тек крајем 19. века, а презиме
Колендић постоји и данас на западу Хелма. Не треба да чуди што се ово
име јавља у нашим западним крајевима, јер, два милиона Срба католика
Далмације и Војне Крајине је проглашено, на свекатоличком конгресу
почетком 20. века, за Хрвате.


Астролози ово божанско име везују за знак Бика, а народ за Ивањдан
или Колед-бора, као оличење светлости Сунца о врхунцу летње дугодневице:
Од Божићних искри настају Ивањски кресови! Зато А. Асов каже,
да су наши преци примили календар од бога Коледа (Звездана књига Коледа)
тумачећи га као “Коледин дар”, док за Коледову лађу, каже да су је
Јелини видели као брод Аргонаута.


Многе речи настале су по имену Коледе, Богиње Мајке, која се назива и
Калинда. На првом месту од речи“календар”, како тумачи и А. Асов –
потичу у српском језику бројни изрази: срп. коледа, Нова година: божићни
хлеб (Раб), календа, честитка и дарови за Нову годину (Дубровник),
коледар(колодар), име за јануар, коледарник, предсказање временских
прилика у току године – на основу дана у који пада Божић. Од имена
Богиње Коле(н)де је настало лат. calendae, први дан месеца (књига пореза
о колинденском дану, која је временом добила значење годишњака, са
поделом на месеце, недеље и дане), јелински: Kalandai, румунски:
colinda, персијски: qulandar, суфи(посвећеник) – реч која у арапском,
поред припадника дервишког реда, значи и “чисто злато”.


Семантички, неки изводе име богиње Коле(н)де помоћу речи “коло”, што
је логично, јер су ови појмови везани за циклус. Али, питање је, да ли
је ова поставка тачна – иако делује логично? Име Богиње Мајке Коле(н)де
је кованица од √ кал, следити, носити + √ корен инд, моћ, што би у
слободном преводу било “она која носи моћ”, да препорађа Сунце Божије на
небеској простирци ноћног неба – Кумове сламе (Млечни пут) о зимској
краткодневици. Зато Сорбеј (Орфеј) и пева, да је Ноћ мајка богова и
људи.


Слободан М. Филиповић



“АКО КОЗА ЛАЖЕ РОГ НЕ ЛАЖЕ”

„Бродолом“?

Како је настала књига „Бродолом“?
Морам да признам, сасвим случајно, ако се у животу ишта дешава случајно. А највеће чудо је било да се о највећој речној несрећи на Балкану, можда и у свету, никада пре мене није писало, иако је од тада прошло више од шездесет година. Трагедија српског Титаника која се у центру Београда догодила 9. септембра 1952. године, била је и превише инспиративна да бих могао да је занемарим, а прве информације о њој сам пронашао на надгробним споменицима, на Земунском и Новом гробљу. Међутим, прави изазов је настао касније, тек када сам схватио да ову несрећу више нико не памти, па чак ни они који су тада живели у престоници Југославије.
 Оживели сте једну причу која је пала у заборав, да ли сте дошли до сазнања зашто је само мали број људи знао за ту несрећу?

Влада Арсић (Фото: Приватна архива)

Трагедија је била толико велика да није могла да се прећути, али је заиста све учињено да се брзо заборави. Није било телевизије и интернета, радијске вести су биле штуре и спорадичне, постојала су само два дневна листа… И управо су они дали највећи допринос колективном забораву. Иако су новинари данима извештавали о детаљима несреће, вест о томе се никада није нашла на насловним странама тадашње Политике и Борбе, све време је гурана на унутрашње стране, као да се неко трудио да привуче што мање публицитета. Уосталом, сам податак да је све време прећуткивана, да место несреће никада није обележено и да је прва годишњица обележена тек педесет година касније, када су се сами преживели путници организовали и положили цвеће на месту потонућа, довољно говори. У међувремену, време је учинило своје, штошта се заборавило и све до појаве ове књиге сећања су потпуно замрла.
 Књига је заснована на истинитом догађају, како сте дошли на идеју да кроз њу провучете љубав двоје младих, која представља фикцију?
Када чујете или прочитате о некој несрећи, обично се све сведе на број жртава и уопштене информације. Колико год да сте погођени трагедијом, те људе не познајете, не знате ништа о њима, па вас и њихова судбинa не може да погоди у знатној мери. Међутим, када се међу страдалима нађу и они који су вам блиски, људи које сте познавали или с којима сте се дружили, сам доживљај је другачији. Радња која претходи несрећи и која се потом наставља јесте фикција, али је драма главног јунака стварна, нешто што се заиста догодило једном од путника. Све до изласка Бродолома, овај човек је био само бројка, статистички податак, једно од имена на подужем списку страдалих. У роману, међутим, он добија и људска обличја, представљен је његов живот и све оне жеље, наде и снови који није стигао да оствари. Наравно, како је у средишту свачијег живота љубав, није чудно што се и штиво о овој трагедији напослетку претвара у љубавни роман.
Интересантно је да је брод имао два дела, једна врата су се отварала  из унутра, друга са споља, једна врата успела су да се отворе друга нису. Да ли је приликом постављања врата случајно дошло до таквог распореда или нечијом грешком?
Реч је о просторијама у потпалубљу, два путничка салона у које су путници сконили пред градом и јаким пљуском. Управо се тај детаљ, смер улазних врата, показао и као најкобнији у целој причи. Салон чија су се врата отварала на споља био је блокиран, притисак воде је затворио врата и из њега нико није изашао жив. Путници у другом салону имали су више среће.
 За колико минута је потонуо брод?
Након превртања потонуо је за мање од три минута. Пронађен је на дубини од 14 метара у положају као да плови, практично без икаквих оштећења. Након извлачења, сушења и уградње додатних стабилизатора, наставио је пловидбу под другим именим. Почетком седамдесетих година прошлог века повучен је из саобраћаја, рециклиран је и данас од њега нема ни трага.
 Ко се налазио на броду, млади, стари, деца? Зна ли се тачан број жртава?
Пронађено је 126 утопљеника, али верујем да то није био и коначан број жртава. Лешеви су проналажени и данима касније, код Панчевачког моста, надомак Винче, па и Ритопека, вероватно да је било и оних који никада нису пронађени. Иначе, брод Ниш је био део градског јавног саобраћаја, превозио је ђаке, студенте и раднике, читаве породице. С тога и не чуди што се на њему затекло и много деце.

Насловна страна књиге( Фото: Лагуна)

 На промоцији сте говорили о још неким занимљивим догађајима и истинитим причама, хоћете да их поделите са нашим читаоцима?
Београд је један од најстаријих градова Европе и није чудно што има дугу историју. Нажалост, његова повесница је махом хроника ратова, разарања, паљења и свакојаких људских несрећа. Готово да нема квадратног метра у ужем градском језгру које није посејано костима или места на коме неко није страдао. Ко би могао данас да претпостави да је читав блок зграда на подручју некадашње Варош капије, омеђен Обилићевим и Косанчићевим венцем подигнут на некадашњем кужном гробљу? Да се и данас може лоцирати место између палате Албаније и ресторана Душанов град где су набијени на колац ђакон Авакум и игуман манастира Стијеник Пајсије? Или, рецимо, да посмртни остаци већине некадашњих Београђана и данас почива у Ташмајданском парку иако се верује да су одавно пренети на Ново гробље? Наравно, све ово је само делић давно прохујалих времена, али и прави Елдорадо за неке нове теме и неке нове књиге.
 Да ли спремате нови роман? Можете ли нам открити тему?
Стављена је тачка на Ноћ архангела, књигу која би требала да изађе из штампе током ове године. Реч је о историјском трилеру који прати најзанимљивије, често и најкобније тренутке у животу чланова владајућих династија модерне Србије. Упркос фикцији саме радње, књига обилује историјским пикантеријама потпуно непознатих широј јавности. У средишту приче је судбина потомака Николе Новаковића, Карађорђевог убице, усуд злочинца, али и свих оних који су покушали да тргују овим злоделом, без обзира на то каква им је улога била у оном што се на дан летњег Арханђела Гаврила, 1817. године, догодило у Радовањском лугу. Надам се да ће ово штиво привући велику пажњу читалачке публике, нарочито љубитеља историјских драма.
Извор: Правда/ Марија Гојковић

Зашто комадант Југословенске вопјске у отаџбини генерал Дража Михаиловић нема право ни на гроб?

NI tri godine od „otvaranja potrage“ za zemnim ostacima
komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba
Mihailovića, javnost ne zna gde je pokopan, da li potraga još traje, ako
je zaustavljena zašto je zaustavljena, da li su pretražene sve
potencijalne lokacije i koliko je to traganje koštalo.

Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja
generala Mihailovića, formirana 27. aprila 2009, pune dve godine
istraživala je arhive, saslušavala svedoke, kopala po dokumentacijama u
Londonu i Moskvi. Pošto je predstavila nalaze 14. aprila 2011, posao
preuzima Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica
ubijenih posle 12. septembra 1944. I ona je počela da radi dve godine
ranije. U rukama je imala iskaze više svedoka da je Draža pogubljen kraj
zida nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji. Iskopavanja, koja je vodio
istoričar Srđan Cvetković iz ove druge Državne komisije, počela su 18.
juna 2011, a prve rupe blizu čuvenog ružičnjaka napravili su upravo
Cvetković, Vladimir Todorović iz Tužilaštva za ratne zločine i Blažo
Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove i rođak
ravnogorca Đure Đurovića. Nađeno je više kostiju, ali je ekspertiza na
Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, mesec
dana kasnije, pokazala da su ostaci - životinjski. Posle toga sve je
zamrlo i zavladala je tišina.

Danas, tri godinekasnije, jedini koji je raspoložen da priča o onome što se desilo jeste
Srđan Cvetković iz Komisije za otkrivanje tajnih grobnica. On kaže da
Državna komisija za istinu o Draži više ne postoji čak ni na papiru, dok
Komisija za tajne grobnice formalno postoji, ali faktički su joj vezane
ruke

Министри у Вучићевој влади

Zorana Mihajlović ministarka saobraćaja, građevine i infrastrukture, Bratsilav Gašić odbrane, Nebojša Stefanović policije, Jadranka Joksimović bez portfelja.

Ona će biti zadužena za evropske integracije, Aleksandar Vulin biće novi ministar rada.

To su imena koja je na sednici GO SNS u Novom Sadu rekao mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić. On je saopštio imena ministara koji dolaze ispred SNS-a. Na osnovu tih imena i onoga što je do sada objavljeno, nova vlada u kojoj će biti i SPS izgledaće ovako:

1. Ministarstvo finansija – Lazar Krstić
2. Ministarstvo privrede – Dušan Vujović
3. Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture – Zorana Mihajlović
4. Ministar rudarstva i energetike – Aleksandar Antić
5. Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija – Rasim Ljajić
6. Ministarstvo pravde – Nikola Selaković
7. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave – Kori Udovički
8. Ministarstvo unutrašnjih poslova – Nebojša Stefanović
9. Ministarstvo odbrane – Bratislav Gašić
10. Minsitar spoljnih poslova – Ivica Dačić
11. Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja – Aleksandar Vulin
12. Ministarstvo prosvete i nauke – Srđan Vrebić
13. Ministarstvo zdravlja – Zlatibor Lončar
14. Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine – Zoran Radovančev
15. Ministarstvo omladine i sporta – Vanja Udovičić
16. Ministarstvo kulture i informisanja – Ivan Tasovac

Zorana Mihajlović će biti i potpredsednica Vlade Srbije.

List Blic saznaje da će Velimir Ilić biti ministar bez portfelja, tako da bi nova vlada trebalo da ima ukupno dva ministra bez portfelja – Ilića i Joksimovićevu. Na osnovu ove računice, nova vlada će imati ukupno 19 članova – 16 ministara, dva ministra bez portfelja i premijera.

Vučić je i pred 550 članova GO ponovio da će nova vlada biti izabrana u nedelju 27. aprila do 19 časova.

Skupština Srbije završila je u načelu rasprave o izmenama Zakona o vladi i Zakona o ministarstvima koji su nepohodni da se usvoje kada se bira nova vlada. Poslanici sutra nastavljaju raspravu po amandmanima.

(B92)

Vučić predstavio imena ministara

Грозан, недопустив речник Karamarko izvređao Nikolića: Neće nama četničke vojvode da pregledaju udžbenike!

ZAGREB
OD STALNOG DOPISNIKA

- Neće nama četničke vojvode da pregledaju udžbenike. A ovi na vlasti su im upravo to dopustili, oni koji su našu školovanu decu,koja su naučila da hodaju po briselskim hodnicima, izbacili iz evropskih
institucija, kako bi iz komiteta doveli svoju nesposobnu decu. Ovo je izjavio Tomislav Karamarko u ponedeljak uveče na skupu HDZ u Omišu, a posle njegovih reči čuli su se povici ”u jamu s njima”.

Tomislav Karamarko

 

Писање појединих новина и понашање политичара

БЕОГРАД – Политичке партије у Србији и представници УНС осудили су јуче чин некадашњег премијера Србије и лидера Нове странке, који је демонстративно поцепао Курир на конференцији за новинаре из протеста што је Курир открио да је управо он био медијатор новог политичког савеза између Драгана Ђиласа и бившег муфтије Исламске заједнице у Србији Муамера Зукорлића!
Тиме је Живковић само показао свој однос према медијима и слободи говора, изјавили су саговорници Курира с политичке сцене, оценивши да је такво понашање недемократско, нецивилизацијско и апсолутно недопустиво.
Подсетимо, Живковић је на конференцији за медије, пре два дана, демонстративно поцепао примерак Курира пошто смо објавили да је ДС преговарала о коалицији са Зукорлићем.
Реаговања
Зорана Михајловић
НАСИЛНИЧКИ ОДНОС ПРЕМА МЕДИЈИМА
Зорана Михајловић, потпредседница СНС каже да је понашање Живковића за сваку осуду.
- Такво бахато понашање говори о њиховом правом ставу у односу на медије. Насилнички однос који истовремено показује и како су се понашали према медијима док су били на власти.
СДПС
НЕПРИХВАТЉИВ ПРИТИСАК
СДПС Расима Љајића најоштрије је осудио понашање лидера Нове странке, истакавши да је реакција Зорана Живковића крајње неприхватљива.
- И ми смо често били предмет различитих текстова у негативном контексту, али нам никад није падало на памет да се на такав начин опходимо. Живковићев поступак није допринос коректним односима у изборној кампањи и ми ћемо увек бити против било каквог вида притиска на медије и новинаре.
Санда Рашковић Ивић
НИКО НЕ СМЕ ТАКО ДА СЕ ПОНАША
Санда Рашковић Ивић, функционерка ДСС, каже да је Живковићево понашање, благо речено, непристојно.
- Такво понашање никоме не приличи, нарочито не бившем премијеру, политичару, чије понашање у јавности треба да служи за пример. Без обзира на нетолерантност, нико не сме да се поставља према медијима на тај начин.
Александар Антић
НЕДОПУСТИВО ПОНАШАЊЕ
Александар Антић, члан Председништва СПС, каже да је Живковићево понашање недопустиво у политичком животу.
- Уколико желимо да постанемо уређено, демократско и толерантно друштво, ми који се бавимо политиком морамо да будемо под лупом јавности и да као јавне личности прихватимо писање медија. Напади на медије не смеју да буди одраз незадовољства политичара на тврдње у медијима.
Иштван Пастор
ТО НЕ СМЕ ДА СЕ ДЕШАВА
Председник СВМ Иштван Пастор каже да је мислио да су такви поступци наших политичара прошлост.
- Међутим, изгледа да се због предизборне кампање на сцену вратио и бал вампира. То што је Зоран Живковићу радио не да није цивилизацијски чин него једноставно не сме да се дешава шта год о неком мислили. Не можете да цепате, газите новине и вређате оне који раде у њима.
Душан Петровић
ТАКВО ПОНАШАЊЕ ТРЕБА ДА ОДЕ У ИСТОРИЈУ
Душан Петровић, лидер Заједно за Србију, оцењује да је Зоран Живковић направио изузетно лош потез и на самом почетку предизборне кампање показао да не разуме улогу медија.
- Заједно за Србију и ја осуђујемо такво понашање и залажемо се за слободне и независне медије који ће имати контролну улогу. Сматрам да увреде и бесмислене оптужбе треба да оду у историју, а да их замене цивилизовано понашање и дијалог.
Мома Чолаковић
ШТА БИ ЖИВКОВИЋ РАДИО ДА ЈЕ НА ВЛАСТИ
Момчило Чолаковић, функционер ПУПС, оцењује да је Живковићево понашање за осуду.
- Шта да мислимо о човеку који је имао највишу државну функцију -премијера и сад претендује да се поново укључи у политички живот? Шта би од њега могло да се очекује на власти? Потпуно неприхватљиво, нарочито што је реч о Куриру, чији рад мора да се цени.
УНС
ЖИВКОВИЋЕВО НАСИЉЕ НАД МЕДИЈИМА
УНС сматра да јавно цепање новина, макар и због оправданог незадовољства, није поступак примерен лидеру партије која себе сматра демократском и осуђује тај гест.
За УНС цепање новина од стране председника политичке партије у изборној кампањи јесте и гест насиља према медију и опасна порука његовим присталицама и јавности.
Славица Ђукић Дејановић
ГРАЂАНИ ЋЕ ОЦЕНИТИ ЊЕГОВ ГЕСТ
Живковићев гест ће оценити грађани на изборима. Демонстративно цепање Курира оцениће грађани на изборима.
Председник Србије Томислав Николић
НАПАД НА СЛОБОДУ МЕДИЈА
Осуда чина Зорана Живковића стигла је и из кабинета председника Србије Томислава Николића.
- Ово је напад на слободу медија и подсећа на оно што смо имали за време владе Зорана Живковића, који је поставио темељ пљачкашке приватизације коју смо имали, на акцију „Сабља“ кад је ухапшено 12.000 људи – истакла је Станислава Пак, саветница Томислава Николића.








Цела Србија згрожена дивљањем Живковића - Правда